Depresija je psihofizička bolest čije poreklo seže daleko koliko i postojanje samog čovečanstva. Sam koren reči ’Depresija’ govori o njenoj starosti: nastalo je od latinskog glagola Deprimere što znači potisnuti, pritisnuti, utisnuti(1).
Od depresije boluje više od 264 miliona ljudi(2) širom sveta. Prema istraživanjima SZO, oko 25% žena i 12% muškaraca pati od depresije.
S obzirom koliko se u medijima i dnevnoj komunikaciji priča o depresiji, ljudi i dalje ne prave razliku između tuge i depresije. Na primer, u svakodnevnom razgovoru obično možemo čuti da neko kaže ’depresivan sam’, iako misli na to da je tužan.
Koja je razlika između tuge i depresije?
DEPRESIJA ILI TUGA
Smrt voljene osobe, gubitak posla, ili prekid veze i braka su teški događaji, i normalno je da se, kao odgovor na takve situacije, razviju osećanja tuge.
Tuga je pre svega emocija i uključuje suočavanje sa gubitkom i prihvatanje bolne i neprijatne stvarnosti. To je normalna reakcija na teške životne događaje, a čovek se, posle izvesnog vremena tuge, ponovo oseća funkcionalno i vraća redovnim aktivnostima.
S’ druge strane, Depresija je kompleksno patološko stanje tuge. Osoba koja sebi ne dozvoljava da tuguje i prebrodi gubitak, postaje depresivna. U depresiji se potpuno poremeti životni tok, a čovek nije u stanju da povrati životnu vitalnost i nastavi da normalno funkcioniše.
Tugu često mešaju sa depresijom, jer zapravo ima neke od krakteristika depresije. I tuga i depresija mogu uključivati intenzivan osećaj potištenosti i povlačenje iz uobičajenih aktivnosti.
Ali oni su različiti na važne načine:
– U tugi, bolna osećanja dolaze u talasima, pomešana sa pozitivnim osećanjima na izgubljenu voljenu osobu / Kod depresije, raspoloženje i životno zadovoljstvo su znatno i trajno umanjeni
– U tuzi se održava samopoštovanje / Depresiju prati osećaj samoprezira i bezvrednosti
– U tuzi, misli o smrti mogu isplivati kada razmišljate ili maštate o ’pridruživanju’ preminuloj voljenoj osobi / Kod depresije, misli su usredsređene na okončanje života zbog osećaja bespomoćnosti, bezvoljnosti, i nemogućnosti da se osoba nosi sa bolom
Razlikovanje između tuge i depresije je važno, i može pomoći onima kojima je tretman neophodan.
KLINIČKA DEPRESIJA
Nije svaka depresija ista. Depresija postoji na kontinuumu jačine, i klasifikuje se prema broju i intenzitetu simptoma koji se manifestuju kod osobe. Mali broj simptoma koji su manje izraženi dijagnostifikuje se kao umerena ili blaga depresija.
Međutim, kada simptomi dostignu hronični kraj spektra, obično se ova vrsta depresije imenuje tipom kliničke depresije, poznate kao Veliki Depresivni Poremećaj.
Veliki Depresivni Poremećaj (Klinička depresija, Unipolarna depresija) je oblik psihofizičke bolesti na koji većina ljudi pomisli kada čuje reč ’depresija’.
U ovom tekstu, radi boljeg razumevanja, Veliki Depresivni Poremećaj zvaćemo Kliničkom Depresijom.
Klinička Depresija definiše se kao poremećaj raspoloženja, i karakteriše je kombinacija simptoma koji negativno utiču na sposobnost za ljubav i rad. Ona narušava svakodnevne aktivnosti, remeti društvene i porodične odnose, ishranu, san, i aktivnosti u kojima se nekada uživalo.
Prema petom izdanju „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ (DSM – V), da bi se dijagnostifikovala Klinička Depresija, pet ili više simptoma moraju biti istovremeno prisutni većinu vremena, tokom perioda od dve ili više nedelja:
– Neprekidna tuga, uznemirenost, razdražljivost, osećaj ’praznine’
– Osećaj beznađa, apatija, pesimizam
– Osećaj bezvrednosti, krivice, bespomoćnosti, jake usamljenosti
– Gubitak interesovanja ili zadovoljstva za sve (ili skoro sve) aktivnosti u kojima je osoba nekada uživala
– Smanjena energija, umor, bezvoljnost, osećaj ’uspavanosti’
– Poteškoće u koncentraciji, pamćenju, donošenju odluka
– Nesanica, rano jutarnje buđenje ili preterano spavanje
– Smanjen apetit, gubitak težine i/ili prejedanje i brzo dobijanje na težini
– Ponavljajuće misli o samoubistvu i smrti, najčešće u večernjim satima
– Fizički simptomi koji ne reaguju na lečenje (glavobolje, loše varenje, hronični bol)
MISAONE I EMOCIONALNE KARAKTERISTIKE
Samookrivljavanje je osnovna karakteristika Kliničke Depresije.
Ljudi koji pate od Kliničke Depresije obično krive sebe za sve gubitke u životu, i smatraju sebe jedinim koje treba kriviti za nesreću koja ih je zadesila.
Razmišljajući o tome kako je ona, i samo ona kriva za svoje patnje, depresivnoj osobi u misli dolaze i sva druga negativna iskusta koja su je zadesila u životu. Ona jednostavno nije u stanju da vidi pozitivne aspekte bilo koje situacije. Njene misli se proširuju na svu nepravdu koju je doživela. Zbog toga se oseća potpuno nesposobno, kao da nije sposobna da bilo šta uradi na pravi način. Vremenom gubi veru u sebe, njeno samopouzdanje naglo pada, i oseća se manje vrednom.
Pošto sama sebi raspiruje unutrašnji osećaj samosažaljenja i samounižavanja, osoba tako sebe sputava da izađe iz depresivnog raspoloženja. Njen um stvara začarani krug očajanja u kome se oseća zaglavljeno i bespomoćno. Kada depresivna osoba poželi da izađe iz začaranog kruga, često to čini na samodestruktivan način (samopovređivanje, zloupotreba droga, alkohola, lekova…).
Pošto osoba loše misli o sebi, i sebe vidi kao neadekvatnu i bespomoćnu, ne može se ni nadati svetlijoj budućnosti. Zapravo, očekivanja od budućnosti su puna bola i neverice da joj se nešto lepo može desiti. Time postaje potpuno beznadežna i gubi poslednji trag volje da nešto učini protiv svoje depresije.
PONAŠANJE I ODNOSI
Razmišljanje osobe koja boluje od Kliničke Depresije, izobličeno pod pritiskom tuge i iščekivanja budućih loših događaja, primorava je da se povuče iz sveta, od ljudi, i života. Osoba ne dozvoljava da joj drugi priđu i razvesele je. Odbija pozive na društvene događaje i zabavne aktivnosti, pravdajući se da nije raspoložena, ili da je ne zanima takva vrsta događaja. Osoba se povlači u sebe i oko sebe stvara okruženje koje podržava depresivno ponašanje.
Često se zatvara u sobu i odbija kontakt sa drugima. Nije neuobičajeno da takva osoba danima ne ustaje iz kreveta. Ako ima obrok (a često se dešava da ne želi da jede), ona ga nosi u krevet. Zanemarivanje i potpuna nebriga za sopstveno blagostanje idu u korak sa zamračenom sobom i usamljenošću. Čovek često ne vodi ličnu higijenu, nije zainteresovan za sopstveno ulepšavanje, i ne želi da ostavi pozitivan utisak na druge. Samodestruktivno ponašanje, kao što je samopovređivanje, je očekivan odgovor na depresivne misli i osećanja.
Velika depresija se može ’preneti’ na ostatak porodice i prijatelje. Činjenica je da su prijatelji i porodica depresivne osobe zabrinuti za nju i njeno stanje, i uzalud pokušavaju da pomognu. Potrebno je mnogo snage i energije, što obično ne dovede do željenog efekta.
Nakon nekoliko iscrpljujućih pokušaja da se pomogne depresivnoj osobi, moguće je da i sam dobronamerni član porodice upadne u očaj i beznađe. Prijatelj koji je bio pun želje i optimizma da pomogne, sada postaje sarkastičan i sve se više udaljava od depresivne osobe.
Porodice moraju biti veoma osetljive na depresivno ponašanje. Ako ne uspeju da osobu razvesele i motivišu, treba da nađu adekvatnu stručnu pomoć kako depresija ne bi negativno uticala na celu porodicu.
UZROCI DEPRESIJE
1) Genetika: Porodične i studije blizanaca otkrivaju da se skoro 40% individualnih razlika u riziku od Kliničke Depresije može objasniti genetskim faktorima. Kao i većina psihijatrijskih poremećaja, na Veliki Depresivni Poremećaj će verovatno uticati mnoge individualne genetske promene. 5-HTTLPR (gen promoter za transport serotonina), povezan je sa povećanim rizikom od depresije. Međutim, od 1990 rezultati istraživanja su bili nedosledni. Istraživači nisu mogli da pronađu gen koji bi direktno uticao na razvoj depresije.
2) Životni događaji: Svaka nevolja, kao što je mentalno, fizičko ili seksualno zlostavljanje, može doprineti Kliničkoj Depresiji. U životne događaje takođe spadaju rat, porođaj, nezaposlenost, stres, medicinska dijagnoza (rak, povrede, HIV…), prirodne katastrofe, društvenu izolaciju, probleme u vezi i braku. Adolescenti mogu biti posebno skloni doživljavanju depresije nakon društvenog odbacivanja ili maltretiranja.
3) Gubici: Gubici kao što su gubitak posla i smrt voljene osobe, mogu delovati kao jak stresor koji može dovesti do depresije. Okidači tuge takođe mogu biti raskid i razvod, što rezultira prihvatanjem bola i gubitkom nečega što je postojalo, a što se više ne može vratiti.
4) Zloupotreba supstanci: Nekoliko narkotika može izazvati depresiju, bilo u stanju intoksikacije ili usled hronične upotrebe alkohola, sedativa, opijata (uključujući lekove protiv bolova i korišćenja droga).
LEČENJE DEPRESIJE
Ljudi često veruju da je depresivno raspoloženje znak slabosti, znak da su lenji, da će biti ismevani ili posmatrani kao ludaci ako zatraže pomoć. Sve ovo je daleko od istine…
S obzirom na okolnosti, depresivni pacijenti se možda plaše da kažu da su depresivni. Uz odgovarajuću terapiju, depresija se može eliminisati ili ublažiti, a ljudi se mogu vratiti sebi, svom poslu, porodici i prijateljima.
Antidepresivi
Antidepresivi su lekovi koji se prepisuju za Kliničku Depresiju i druge depresivne poremećaje raspoloženja generalno. Klasa antidepresiva koji se nazivaju Selektivni Inhibitori Preuzimanja Serotonina (SSRI) su primarno prepisani lekovi. Flunirin, Serokat, Zooloft su brendovi koji se obično prepisuju i povećavaju količinu serotonina koji pomaže u ublažavanju simptoma depresije.
Međutim, poslednja stvar koju pojedinac treba da uradi je da samostalno uzima antidepresive. Antidepresive treba striktno prepisivati i pratiti pod nadzorom psihijatra. Nisu bezopasni, i mogu ostaviti posledice kao što su sporost i glavobolja, a ako se duže vreme koriste izazivaju i zavisnost.
Posebno je važno istaći da su studije dokazale da je psihoterapija efikasnija od lekova u lečenju depresije.
Psihoterapija
Psihoterapija je još jedan izbor u lečenju depresije, kako u kombinaciji sa lekovima, tako i bez njih. To uključuje razgovor sa terapeutom, razgovor o tome kako se osećate, svojim iskustvima, i kako vidite sebe i svet. Može se raditi pojedinačno ili u grupi.
1 – Psihodinamska psihoterapija
Psihodinamski ili psihoanalitički pristup lečenju depresije ima mnogo istraživanja koji podržavaju njenu upotrebu. Mnoga lična iskustva potvrđuju da psihoanaliza ili bilo koji drugi psihodinamski pristup psihoterapiji (geštalt, analitička psihoterapija, psihoterapija objektnih odnosa) daju značajne rezultate u lečenju Kliničke Depresije.
Psihodinamska psihoterapija se razlikuje od KBT ili REBT terapije. Za razliku na obraćanje pažnje na kognitivne procese i vežbe koje se daju nakon sesija, glavni fokus je na korenu i uzrocima depresije, nesvesnim osećanjima, sećanjima zakopanim u nesvesnom, ’ovde i sada’ i odnosu klijent-terapeut.
Terapija je aktivna saradnja između klijenta i terapeuta. Ako klijent u početku nema želju da aktivno učestvuje, onda se stvara atmosfera poverenja i prihvatanja sve dok klijent ne počne da se oseća sigurnim i sposobnim da radi psihoterapiju.
2 – KBT i REBT
Kognitivno-emotivna terapija i Racionalno Emotiva Bihejvioralna Terapija za sada imaju najviše dokaza u lečenju depresije. U REBT i KBT, naglasak je na izazivanju samoporažavajućih misli, verovanja, i promena ponašanja povezanih sa depresijom.
Dok su emocije izvesno vreme tokom terapije u fokusu, više pažnje se poklanja mislima i ponašanju, jer će njihova promena dovesti do promene osećanja i ponašanja.
3 – Samopomoć
Postoji nekoliko stvari koje ljudi mogu da urade, da pomognu sebi u smanjenju simptoma depresije. Za mnoge ljude redovno vežbanje pomaže u stvaranju pozitivnog osećanja i poboljšanja raspoloženja. Kvalitetan san, zdrava ishrana, i izbegavanje alkohola i opijata takođe mogu pomoći u smanjenju simptoma depresije.
I za kraj
Depresija je prava bolest i pomoć je dostupna. Uz pravilno lečenje, većina ljudi sa depresijom je može prevazići. Ako osećate simptome depresije, prvi što treba da uradite je da posetite lekara, psihoterapeuta ili psihijatra. Razgovarajte o svojim brigama i zatražite detaljnu procenu. Ovo je početak rešavanja problema i ogroman korak u poboljšanju mentalnog zdravlja i izlaženja iz depresije.
Nemanja Kurlagić – psihoterapeut po O.L.I. metodu
