Da li vam se nekada dogodilo da se, u prisustvu neke osobe, osećate i ponašate drugačije od onoga kako biste želeli ili na šta ste navikli? Onda ste se, ne znajući, možda susreli sa „Projektivnom identifikacijom“.
Termin je u psihologiju uvela Melani Klajn 1946. , a njenu definiciju je proširio britanski psihoanalitičar Vilfred Bion.
Projektivna indentifikacija je složen psihološki fenomen koji se može koristiti kao mehanizam odbrane, i kao oblik komunikacije. U ovom tekstu ću objasniti šta je Projektivna identifikacija i navešću primere njenog ispoljavanja u svakodnevnom životu.
Projekcija
Da bismo razumeli šta je ‘Projektivna identifikacija’, moramo se prvo osvrnuti na termin ‘Projekcija’.
psihološkog područja, kada kažemo projekcija obično pomislimo na dve stvari – ili mislimo na prognozu budućnosti izgrađenu na razumevanju sadašnjosti, ili mislimo na predstavljanje neke slike na određenoj površini.
Kada je u pitanju psihologija, Projekcija se odnosi na odbranu od vlastitih neprijatnih misli, osećanja i crta ličnosti time što se one ‘projektuju’ (izbace iz sebe), i ubace u drugu osobu.
To je nesvesni čin gde drugome pripisujemo nešto što sami posedujemo, ali ne priznajemo. Projektujući neprihvatljiva osećanja, misli i karateristike na druge mi štitimo svoj Ego.
Međutim, projektivna identifikacija ide dalje od toga.
Projektivna identifikacija kao primitivni vid komunikacije
Dinamiku projektivne identifikacije opisao je psihoanalitičar Bion koji je tvrdio da ona nije samo patološki fenomen, već način komuniciranja deteta sa majkom, u vreme kada dete još nije razvilo sposobnost govora i izražavanja emocija.
Beba doživljava neprijatne emocije sa kojima nije u stanju da se nosi. Pošto poseduje svemoćan i primitivan pogled na svet beba, u svojoj fantaziji, projektuje te nepodnošljive emocije ka majci. Ona cepa tu stranu ličnosti i šalje je u majku sa nadom da će ona, umesto nje, moći da ih ‘obradi’.
Majka koja je dobro naštimovana sa svojim detetom će razumeti emocije koje je muče, a potom ih preuzeti i ‘svariti’. Ona će te sirove emocije obraditi za svoje dete, a zatim će ih njemu vratiti u rafiniranom obliku. Time se dete ‘priprema’ za budućnost učeći da samostalno obrađuje svoje sadržaje na način na koji je to majka radila.
Na primer: Dete oseća preplavljujuć strah koji nije u stanju da podnese. Majka koja je dobro naštimovana sa detetom će prepoznati da je njeno dete uznemireno i uplašeno (i majka će se delom uplašiti). Zatim, majka koja je dovoljno responzivna će biti u stanju da reguliše taj strah, i umiri sebe i svoje dete. Ona će ga zagrliti, ljuljati ga, pevušiti mu sve dok se ono ne umiri.
Majka je, na neki način, osetila njene emocije i ponašala se kao njihov učitelj, tj. uspela je da bebi prenese svoje znanje o njima. Ona se ponela kao misleće, saosećajno i umirujuće biće.
Međutim, ukoliko majka nije razvila sposobnosti regulisanja svojih emocija, ona biva preplavljena dečjim sadržajem, pa i sama postaje anksiozna i nije u mogućnosti da te emocije obradi. To dete će tokom odrastanja tražiti drugoga koji će mu biti potreban da obradi emocije koje majka nije bila sposobna da učini. Ovo je način na koji komuniciraju majka i dete pre nego što dete razvije sposobnost govora.
Projektivna identifikacija kao mehanizam odbrane
Rekli smo da je projektivna identifikacija jedan od primitivnih načina komunikacije kojim se dete služi kako bi ‘svarilo’ nepodnošljive emocije. Ali kada u odraslom dobu osobe nastave da koriste ovaj mehanizam, on prelazi u patologiju.
Reč je o nesvesnom vidu uspostavljanja kontrole, time što osoba svoje unutrašnje neprihvatljive sadržaje projektuje na drugu osobu. Ta druga osoba sada počinje da doživljava projektovani sadržaj i ponaša se u skladu sa njim (kao što majka oseća detetov strah i sama postaje uplašena). Sada se ta druga osoba identifikuje sa projektovanim sadržajem, a onaj koji je projektovao može da uspostavi kontrolu nad tom osobom.
Na primer: Osoba ne može da prepozna svoje negativne osobine (npr. sadističke porive) jer ih projektuje na partnera, tako da je sigurna da je partner, a ne ona sama, sadista. Sada partner počinje da se oseća kao progonitelj, siledžija i napasnik (identifikacioni deo), a ukoliko ne ume da prepozna i obradi svoja osećanja, može zaista i da počne tako da se ponaša. Projektor, videći da se njen partner ponaša kao sadista, sada može da kontroliše svog partnera.
Projekcija se pretvorila u projektivnu identifikaciju jer više nije jednosmerni, nego dvosmerni proces koji se ne dešava samo u umu projektora, već utiče i na ponašanje primaoca.
Dinamika Projektivne identifikacije
„U Projektivnoj identifikaciji, delovi sopstva i unutrašnji objekti se odvajaju i projektuju u spoljašnji objekat, koji zatim postaje zaposednut, kontrolisan, i identifikovan sa projektovanim delovima.” (Segal – 1974)
Projektivnu identifikaciju odlikuje četvorostepeni sukcesivni proces:
1) Neprihvatljivi aspekt selfa se nesvesno projektuje u drugoga
2) Gube se granice između dve osobe
3) Projektor vrši interpersonalni pritisak na primaoca projekcije, tako da ta osoba doživljava da se
4) Identifikuje i ponaša u skladu sa projektovanim materijalom
Zaključak
Kao što primeri pokazuju, Projektivna identifikacija je složen mehanizam.
Ponekad je teško prepoznati ko je projektor, a ko primalac. Krajnji rezultat može biti kombinacija oba. Osobe koje koriste ovaj mehanizam uglavnom funkcionišu na graničnom nivou.
Klijenti koji dodju na terapiju osećaju te nesvarene emocije kao preplavljujuće, kao nešto spolja što će ih uništiti, nešto potpuno dezintegrišuće od čega će poludeti i raspasti se.
Terapeutov zadatak je da prepozna, prihvati i obradi projektovani materijal, i tako omogući pacijentu da sadržaj reintrojektuje u prihvatljivijoj formi – baš kao što majka radi sa svojom bebom.
Autor: Nemanja Kurlagić – psihoterapeut po OLI metodu
