Napad na vezu

Sigurno ste se nekada našli u potpuno bespomoćnoj situaciji. Želite nešto da promenite ali ne znate odakle da počnete, niti šta da uradite. Svaki pokušaj vodi ka sve gorim ishodima. Iščezavaju i poslednji atomi jasnoće i mira potrebni za razmišljanje. Situacija postaje nepodnošljiva - zaglavili ste se u živom blatu iz koga nema izlaza.

U svojoj terapijskoj praksi našao sam se u sličnoj situaciji. Frustriran i bez rešenja, sedim i slušam klijenta koji se vrti u začaranom krugu. Svaki pokušaj da mu pomognem ugušen je njegovom preplavljenošću, konfuzijom i odbijanjem bilo kakve pomoći. Donosim slučaj na superviziju, i dok izlažem supervizor me pita:

„A da li ste čitali Bionov članak ‘Napad na vezu’?”*

Ovo mi je upalilo lampicu! Ono što sam doživljavao sa klijentom - konfuziju, nemoć i osećaj da svaki pokušaj razumevanja propada nije bila slučajnost. To je stanje u kome se klijentov um nalazio.

Bionov koncept Napad na vezu opisuje kako psihotični deo ličnosti⁽¹⁾ aktivno napada mentalne funkcije koje omogućavaju mišljenje, osećanja, odnos sa realnošću i drugim ljudima. Upravo ta iskustva stoje u središtu onoga što psihoanaliza naziva psihotičnim funkcionisanjem.

Da bismo razumeli šta je veza i zašto se napada, moramo najpre razumeti šta se u psihozi dešava.

Frojd i Bion - osnove psihoze

Frojd veruje da je Ego najbliže povezan sa svešću i organizacijom mentalnih funkcija kao što su percepcija, pamćenje, rasuđivanje, motoričko pražnjenje impulsa... i njegova glavna uloga je da psihički aparat uskladi sa Principom Realnosti. U zavisnosti od kapaciteta Ega da toleriše frustraciju koju realnost nameće, psihičko funkcionisanje može ostati na neurotičnom nivou ili regredirati ka psihozi.

Za razliku od neuroze, u kojoj Ego potiskivanjem želja i nagona održava vezu sa Realnošću odričući se neposrednog zadovoljenja želja, u psihozi Ego odustaje od Realnosti i aktivno učestvuje u izgradnji nove, fantazmatske realnosti koja je u skladu sa prohtevima IDa. Frojd se ovom temom bavio delimično (o Melanholiji ; Nacrt psihoanalize 1917, 1923, 1938) i nikada nije do kraja razvio sistematsku teoriju psihoze.

Bion, međutim, ne misli da Ego u psihozi odustaje od realnosti. On pomera fokus sa odustajanja ka sistematskom napadu na veze između svesti i funkcija koje omogućavaju mišljenje, rasuđivanje, simbolizaciju... 

Kada Realnost postane previše frustrirajuća, psihotični deo ličnosti koristi omnipotentnu fantaziju⁽²⁾ kako bi napao i uništio veze koje povezuju svest sa funkcijama zaduženim za obradu i razumevanje realnosti. Time psiha štiti samu sebe od kolapsa i nepodnošljive anksioznosti, ali cena koju plaća za napad je bizarnost u razmišljanju (halucinacije), iskriljvenost u opažanju, gubitak veze između misli i osećanja, poremećaji odnosa (drugi kao preteći, progoniteljski objekti...)

Ovo ne možemo u celosti razumeti ako prvo ne razjasnimo šta je ta veza koja povezuje i integriše čovekov um.

Šta je link (veza)

Da bi čovek mogao da razume i integriše iskustva, obradi emocije i misli, i poveže ih u organizovan sistem koji mu omogućava misli o sebi i svetu oko sebe, neophodno je da postoje mentalni linkovi.

Bion definiše linkove kao veze koje um uspostavlja kako bi omogućio mišljenje, emocionalno razumevanje, učenje iz iskustva. Link je most koji pravi spojnicu između svesti i unutrašnjih procesa koji obrađuju naša iskustva.

U tom smislu link nije apstraktna ideja, već živa mentalna funkcija: ona povezuje svest sa psihičkim aparatom koji obrađuje čulne, emocionalne i afektivne podatke, omogućavajući da se sirovo iskustvo transformiše u nešto mislivo, simbolizovano i podnošljivo. Drugim rečima:

·         da se osećaj poveže sa mišlju

·         da se doživljaj poveže sa realnošću

·         da se unutrašnje stanje poveže sa spoljašnjim događajem

·         da se jedna misao poveže sa drugom

Bez linkova iskustva ostaju sirova, nepovezana i neobradiva. 

Zamislite linkove kao mostove u umu čoveka. Ti mostovi služe da povežu mišljenje sa osećanjima, unutrašnji i spoljašnji svet, a i da povežu dve osobe.

Ako je most čvrst --> iskustvo može da se pređe, razume, podnese

Ako se most privremeno uruši --> iskustvo ostaje na jednoj strani, preplavljujuće, neizdrživo

Navešću neke primere linkova:

·         Z-link (znanje) - Omogućava da osećanja postanu misaona, da se razumeju granice između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjeg sveta. Omogućava da se sopstvena i tuđa stanja razlikuju i promišljaju kao zasebne.

·         L-link (ljubav) - Emocionalne veze zasnovane na empatiji i privrženosti. Ovaj link omogućava osobi da oseća povezanost sa drugima, razume tuđe emocije i doživljaje, i reaguje na njih sa brigom i nežnošću.

·         M-link (mržnja) - Veza koja se formira kroz agresivne ili odbacujuće emocije. Omogućava da osoba bude svesna sopstvene mržnje i konflikata, i da ih razume bez da ispoljava destruktivno prema sebi ili drugima.

Varijacije su različite – veze postoje između sebe i drugih, između unutrašnjih doživljaja, veze između oprečnih emocija, onoga što percipiramo i što doživljavamo prema percipiranom...

Ako smo uspeli da razumemo ovaj deo, preći ćemo na srž teksta - šta je napad na link, zašto se napada, i kako narušava blagostanje jedinke.

Šta je Napad na vezu

Napad na vezu je aktivni napor psihotičnog uma da putem omnipotentne fantazije uništi veze koje omogućavaju integraciju misli, osećanja i doživljaja - tako da se realnost doživi u iskrivljenom ili fragmentiranom obliku.

To nije gubitak sposobnosti mišljenja, već aktivna odbrana protiv funkcije koja omogućava da se iskustvo prevede u misao, osećanje u značenje, a realnost u nešto što se može obraditi.

Zamislite toster koji treba da bude uključen u struju da bi radio. Utičnica predstavlja svest, a toster mentalni aparat za obradu. Ako presečem kabl koji ih povezuje toster neće raditi. Svest (utičnica) je prisutna, ali aparat ne funkcioniše jer je veza sa svešću prekinuta. U ovom slučaju kabl je link. 

Bionov klinički primer još bolje približava ovakav napad:

On opisuje psihotičnog pacijenta koji je u određenim trenutcima brbljao ili mucao, poput bebe koja balavi dok pokušava da se izrazi. Klijent nije imao neuroloških niti organskih problema. O neutralnim temama govorio je tečno, ali kada je trebalo da uspostavi odnos između njega i analitičara ponavljao bi slogove, brbljao i zamuckivao.

Tokom jedne seanse pacijent je pokušavao da opiše kako se oseća. Kada bi se približio nekoj misli, koja bi bila razumljiva analitičaru, govor bi se raspao. Bion je primetio da se govor raspada u trenutcima kada bi ga verbalizacija misli povezala sa unutrašnjim osećajem i sa analitičarem kao spoljašnjim objektom.

Ovo za Biona nije bio simptom u klasičnom smislu, već napad na funkciju koja povezuje misao-govor-odnos. Drugim rečima, pacijent nije da ne može da se izrazi, već nije smeo da uspostavi vezu između: unutrašnjih doživljaja i misli – njihovog simboličkog izraza – drugog čoveka koji bi tu misao mogao da primi i razume.

Napadi se ne moraju manifestovati samo u verbalnom obliku. Oni mogu biti vizuelni, olfaktorni, auditivni... Direktan napad ostvaren je na vezu sa čulima tako da se realnost iskrivi. Sve to dovodi do paranoidnih projekcija, razaranja misli, jezika i afekata, konkretnog mišljenja (nemogućnost prevođenja u apstraktno, simboličko).

A zašto se ovo dešava?

Ako bi psihički sistem osobe “dopustio” da mentalne veze budu ostvarene, tada bi njena psiha bila izložena osećaju anahilacije, preplavljena anksioznošću koju ne može da podnese. Zbog toga je isplativije da unište veze koje omogućavaju mišljenje i kontakt sa realnošću, nego da se suoči sa onim što ne može da obradi.

Napad na link je u tom smislu odbrambeni⁽³⁾, ali samodestruktivan mehanizam koji štiti psihički sistem od potpunog kolapsa.

Geneza  (zašto se napad dešava)

Bion je bio pristalica Melani Klajn i Teorije Objektnih Odnosa ⁽⁴⁾. On polazi od pretpostavke da je dete od rođenja u simbiotskom odnosu sa majkom. Taj odnos je pre svega afektivan, fantazmatski i telesan, a ne kognitivan.

Komunikacija unutrašnjih stanja bebe sa majkom odvija se putem projektivne identifikacije⁽⁵⁾. Pošto beba nema razvijen kapacitet za verbalno izražavanje, ona putem PI saopštava majci svoja stanja – glad, uznemirenost, potrebu za bliskošću – koristeći omnipotentnu fantaziju i telesne reakcije. Ona šalje svoja stanja majci na nivou na kom samo možemo da naslutimo kako izgledaju.

Majka, ukoliko je naštimovana na dečije potrebe, preuzima ta neobrađena emocionalna stanja, zadržava ih u sebi, obrađuje, i vraća detetu u podnošljivom obliku. Time omogućava detetu da postepeno razvije sopstvene sposobnosti za nošenje sa afektima. 

Ako majka ne reaguje pravovremeno ili je sama preplavljena dečijom ili svojom anksioznošću, dete ostaje bez kapaciteta da ih svari. U takvim okolnostima beba je primorana da ove elemente evakuiše iz sebe, jer oni prete da iznutra dezintegrišu krhku i nerazvijenu psihu. Afekti ne smeju biti doživljeni unutra budući da svest o unutrašnjem razdoru nosi rizik od urušavanja ličnosti. Pokušaji da se takvi sadržaji vrate unutra moraju biti sabotirani. 

U svom inicijalnom obliku PI omogućava povezivanje i mišljenje, a sada ista ta funkcija se koristi kao sredstvo za napad na veze koje povezuju svest sa funkcijama koje omogućavaju mišljenje, simbolizaciju i emocionalno razumevanje iskustva.

Napad na vezu, u psihotičnom stanju, predstavlja  patološku upotrebu Projektivne Identifikacije. Mehanizam koji u ranom razvoju služi uspostavljanju veze i razumevanja - sada biva preokrenut i korišćen kao sredstvo za uništavanje mentalnih linkova koji omogućavaju mišljenje, simbolizaciju i kontakt sa realnošću.

Zamislimo bebu koja je preplavljena nelagodom – gladna je, uplašena, telo joj je napeto. Ona ne može da misli o tom stanju, niti da ga imenuje. Umesto toga, ona ubacuje to stanje u majku: kroz plač, telesnu napetost, pogled, nemir. Majka to oseća, prepoznaje i odgovara – uzima dete, umiruje ga, hrani. Ono što je bilo neizdrživo, vraća se detetu u obliku koji može da podnese. Projektivna identifikacija je ovde most: način da se iskustvo podeli, obradi i integriše.

Sada zamislimo drugačiju situaciju. Beba je preplavljena istim tim sirovim stanjima, ali majka ne može da ih primi – previše je anksiozna, odsutna ili sama preplavljena. Ono što beba projektuje ne biva zadržano, prerađeno i vraćeno. Umesto toga, stanje se vraća još haotičnije, bez značenja i bez umirenja. Tada PI za bebu postaje sredstvo evakuacije: beba izbacuje te nepodnošljive delove sebe kako bi preživela. Nakon evakuacije mora i da uništi vezu putem koje bi joj se ti afekti vratili nazad i povezali da se unutrašnji konflikti odvijaju u njoj.

Osoba projektuje delove svog unutrašnjeg sveta u druge ljude, situacije ili objekte, ali ne da bi bila shvaćena – već da bi se sprečilo razumevanje. Veze između opažaja, misli i osećanja bivaju sabotirane, a svet postaje neprijateljski, fragmentiran, bizaran.

Situacije u kojima je PI narušena i razvoj emocionalne obrade onemogućen:

Kada je majka preplavljena anksioznošću – sopstvenom, detetovom, ili njihovom kombinacijom – te nije u stanju da zadrži i obradi detetova unutrašnja stanja. Umesto kontejninga, dete nailazi na dodatnu preplavljenost.

Kada dete ima jake urođene destruktivne impulse - koje majčin psihički aparat ne može da primi bez osećaja ugroženosti ili raspada. U tim slučajevima, projekcija postaje invazivna, a ne komunikativna.

Zbog urođene snažne zavisti prema majčinom kapacitetu da podnese anksioznost - odnosno prema njenom miru, stabilnosti i sposobnosti mišljenja. Ova zavist može motivisati napad na majčin um.

Usled hronične traume i kontinuirano frustrirajućeg okruženja

Savet terapeutima

Napad na vezu pokazuje da psihoza nije nasumični haos, već organizovani pokušaj razaranja bilo kakvih mentalnih veza. Na prvi pogled, situacija može delovati kao slepa ulica, jer je upravo jezik - sredstvo za uspostavljanje odnosa u terapiji - napadnut je i teži da se uništi.

Psihotični sadržaji i destruktivni impulsi koje klijent projektuje često izazivaju kod terapeuta osećaje konfuzije, praznine ili dezorijentisanosti. Ove reakcije terapeuta mogu se posmatrati kao ogledalo napada – pokazatelj da je mentalni aparat klijenta pod pritiskom.

Razumevanje ovog procesa omogućava terapeutima da primene kontejning, obnove veze i podrže klijentov proces mišljenja. Da bi se ovaj proces što bolje podneo i razumeo, terapeuti se oslanjaju na nekoliko ključnih principa:

·         Kontejning – zadržavanje i mentalna obrada projekcija klijenta bez preplavljivanja sopstvenog uma. Jednostavno rečeno, ostajanje u konfuziji bez klasičnih analitičkih interpretacija. 

·         Fokus momenat-na-momenat – pažnja na neposredni doživljaj klijenta i sopstvene reakcije, umesto da se pokušava sve intelektualno predvideti ili kontrolisati.

Primena ovih principa pomaže terapeutu da ostane u kontaktu sa realnošću i unutrašnjim svetom klijenta, čak i kada napad na link izaziva konfuziju i haos.

Na taj način terapeut pokazuje da se i takvi napadi mogu podneti, čime klijentu pruža sigurnost i prostor da ti napadi postanu deo procesa mišljenja i razumevanja.

Pdf download: Bion - Napad na vezu

Tekst napisao: Nemanja Kurlagić – psihoterapeut
po O.L.I. metodu