Napad na vezu

Sigurno vam je poznat osećaj potpune zaglavljenosti, kada svaki pokušaj samo pogoršava stvari? Čupate svim silama da se izvučete, ali udarate u zid. Misli se raspadaju, a vi gubite snagu. Polako tonete u živo blato iz kog nema izlaza.

U terapijskoj praksi našao sam se u sličnoj situaciji. Frustriran i bez rešenja, sedim i slušam klijenta koji se vrti u začaranom krugu. Svaki napor da mu pomognem završava se konfuzijom, iscrpljenošću, i rasutošću misli i osećanja. 

Donosim slučaj na superviziju i dok izlažem supervizor me pita: „A da li ste čitali Bionov članak Napad na vezu?” To pitanje je bilo preokret! Ono što sam doživljavao sa klijentom nisu bile slučajnost. 

Bionov koncept Napad na vezu opisuje kako psihotični deo ličnosti⁽¹⁾ aktivno razara mentalne funkcije koje omogućavaju mišljenje, osećanje i kontakt sa realnošću. 

Da bismo razumeli šta je ta veza i zašto se ona napada, moramo najpre razumeti šta se u psihozi dešava.

Frojd i Bion – osnove psihoze

Frojd je verovao da je Ego instanca zadužena da uskladi psihički aparat sa Principom Realnosti, a razlika između neuroze i psihoze leži u kapacitetu Ega da izvrši tu funkciju.

Po Frojdu u neurozi  Ego održava vezu sa realnošću time što potiskuje želje i nagone, odričući se njihovog neposrednog zadovoljenja. Međutim, kada Ego nema kapacitet za potiskivanje, on odustaje od realnosti i aktivno učestvuje u izgradnji nove, fantazmatske realnosti koja odgovara prohtevima ID-a. I tada dolazi do psihoze. Frojd nikada do kraja nije razvio sistematsku teoriju psihoze.

Međutim, Bion smatra da Ego u psihozi ne odustaje od realnosti, jer je to suštinski nemoguće. On pomera fokus sa odustajanja ka sistematskom napadu na veze između svesti i funkcija koje omogućavaju percepciju, mišljenje, rasuđivanje i emocionalno razumevanje realnosti.

Kada realnost postane nepodnošljiva, psihotični deo ličnosti koristi omnipotentnu fantaziju⁽²⁾ da razori ove veze. Time se psiha štiti od kolapsa, ali cena koju plaća je bizarnost u razmišljanju (halucinacije), gubitak veze između misli i osećanja, poremećaji odnosa (drugi postaju preteći, progoniteljski objekti...)

Da bismo ovo jasnije razumeli moramo prvo razjasniti šta su zapravo te veze.

Link (veza)

Za psihičko zdravlje čoveku je neophodno da razume i objedini iskustva, obradi emocije i misli, i poveže ih u smislen, organizovan sistem. A da bi to bilo moguće, moraju da postoje mentalne veze.

Bion definiše veze kao spojeve koji povezuju čulne utiske sa svešću, ali i funkcije unutar samog aparata - percepciju sa mišljenjem, emocije sa značenjem, unutrašnji svet sa realnošću.

Veza je živa mentalna funkcija koja omogućava da se unutrašnje iskustvo prevede u nešto mislivo, simbolizovano i podnošljivo. Bez veza iskustva ostaju sirova, nepovezana i neobradiva. 

Zamislite veze kao mostove u umu čoveka. Ti mostovi služe:

• da se osećaj pretvori u misao
• da se doživljaj poveže sa realnošću
• da se unutrašnje stanje poveže sa spoljašnjim događajem
• da se jedna misao poveže sa drugom 

Ako je most čvrst: iskustvo može da se pređe, razume, integriše i podnese

Ako se most uruši: iskustvo ostaje na jednoj strani, preplavljujuće, neizdrživo

Šta se dešava kada um razara te veze?

Napad na vezu je aktivni napor psihotičnog uma da uništi veze koje omogućavaju povezivanje misli, osećanja i doživljaja - tako da se realnost iskrivi ili fragmentira. Napad onemogućava da se iskustvo prevede u misao, osećanje u značenje, a realnost u nešto što se može obraditi.

Bionov klinički primer ilustruje ovakav napad:

On opisuje psihotičnog pacijenta koji je u određenim trenutcima brbljao ili mucao, poput bebe koja balavi dok pokušava da se izrazi. Klijent nije imao neuroloških niti organskih problema. O neutralnim temama govorio je tečno, ali kada je trebalo da uspostavi odnos između njega i analitičara ponavljao bi slogove, brbljao i zamuckivao.

Tokom jedne seanse pacijent je pokušavao da opiše kako se oseća. Kada bi se približio nekoj misli koja bi bila razumljiva analitičaru, govor bi se raspao. Bion je primetio da se govor raspada u trenutcima kada bi ga verbalizacija misli povezala sa unutrašnjim osećajem i sa analitičarem kao spoljašnjim objektom.

Ovo nije bio simptom, već napad na funkciju koja povezuje misao-govor-odnos. Drugim rečima, pacijent može da se izrazi, ali nije smeo da uspostavi vezu između: unutrašnjih doživljaja i misli - njihovog simboličkog izraza - drugog čoveka koji bi tu misao mogao da primi i razume.

Napadi se ne manifestuju samo u verbalnom obliku. Oni mogu biti vizuelni, olfaktorni, auditivni. Posledice su razaranje misli i jezika, konkretno mišljenje i konkretizacija (nemogućnost simbolizacije i pretvaranje psihičkih sadržaja u fizičku stvarnost).

Geneza napada

Bion je bio pristalica Teorije Objektnih Odnosa⁽⁴⁾. On polazi od pretpostavke da je dete od rođenja u simbiotskom odnosu sa majkom. Taj odnos je pre svega afektivan, fantazmatski i telesan.

Komunikacija unutrašnjih stanja bebe sa majkom odvija se putem projektivne identifikacije. Pošto beba nema razvijen kapacitet za verbalno izražavanje, ona putem PI saopštava majci svoja unutrašnja stanja - glad, uznemirenost, potrebu za bliskošću. 

Majka, ukoliko je dobro naštimovana na dečije potrebe, preuzima neobrađena emocionalna stanja, kontejnira ih, i vraća detetu u podnošljivom obliku. Time omogućava bebi da postepeno razvije sposobnost za nošenje sa afektima i pomaže joj da shvati da afekti nisu destruktivni.

Zamislimo bebu koja je preplavljena nelagodom: gladna je, uplašena, ili napeta. Ona ne može da misli niti imenuje to stanje. Umesto toga, ona ubacuje to stanje u majku kroz plač, pogled, nemir, kako bi mama to obradila za nju. Majka to oseća, prepoznaje vrstu napetosti i pravovremeno odgovara - uzima dete, umiruje ga, hrani. Ono što je bilo neizdrživo vraća detetu u obliku koji može da podnese. Beba je zajedno sa ovim procesom internalizovala dobru dojku, majku sposobnu da izdrži i obradi afekte. 

Sada zamislimo drugačiju situaciju, kada majka ne može da primi te afekte jer je previše anksiozna ili odsutna. Ono što beba projektuje ne biva zadržano i prerađeno, već odbačeno ili vraćeno u još haotičnijem stanju. Ako majka ne može da obradi, kako će onda beba?

Beba je tada primorana da ova stanja evakuiše. Afekti ne smeju biti doživljeni unutra jer svest o unutrašnjem razdoru nosi rizik od anahilacije. Beba tada internalizuje "lošu dojku" - majku koja ne može da kontejnira i koja vraća anksioznost još haotičnijom. Ovaj internalizovani objekat postaje unutrašnja destruktivna sila koja će ubuduće napadati sve linkove. Mržnja prema emocijama koje ne mogu biti obrađene prerasta u mržnju prema svim vezama koje omogućavaju spoj između misli i osećanja, sebe i drugih, percepcije i realnosti.

Ali Bion naglašava da izvor može da leži i u urođenoj zavisti i agresivnosti bebe. Beba mrzi majčin kapacitet za mir, stabilnost, sposobnost mišljenja. Ova zavist pokreće napad ne samo na spoljašnje veze (sa majkom), već i na unutrašnje veze između misli i osećanja, percepcije i značenja.

U odraslom dobu, osoba projektuje delove svog unutrašnjeg sveta u druge ljude - ne da bi bila shvaćena, već da bi evakuisala nepodnošljive sadržaje i uništila veze koje omogućavaju bilo kakvo razumevanje. Veze između opažaja, misli i osećanja bivaju sabotirane, a svet postaje neprijateljski, fragmentiran, bizaran.

Terapeutski stav

Kada klijent napada veze - konfuzija, praznina, gubitak sposobnosti da se jasno misli nisu znaci da terapeut ne razume klijenta. To su projekcije klijentovog unutrašnjeg sveta. 

Klijent projektuje haos, fragmentaciju, napade na mišljenje, i terapeut to prima u sebe. U tom trenutku, najveća greška bi bila brzanje ka interpretaciji ili pokušaj da se reši konfuzija. Jer pre svega klijent ne traži rešenje, traži nekoga ko može da ostane sa njim u haosu a da se ne raspadne.

Terapeut mora da izdrži konfuziju - da zadrži u sebi projekcije klijenta bez potrebe da ih odmah objasni, razreši ili vrati. To je kontejning: sposobnost da se ostane prisutan u stanju u kom mišljenje ne funkcioniše, bez panike ili odbrane.

Vremenom, klijent počinje da oseća da ova stanja mogu biti podnošena, da haos ne mora da vodi raspadu. Terapeut koji ostaje tu uprkos napadu pokazuje klijentu da veze mogu postojati, i da mogu polako biti obnovljene.

Attack on link (pdf)

Tekst napisao: Nemanja Kurlagić – psihoterapeut
po O.L.I. metodu