Spliting (eng. „splitting“, srp. „cepanje“) je centralni mehanizam nezrelih i primitivnih odbrana. Cepanje u ranim fazama dečjeg razvoja štiti pozitivno jezgro ličnosti i tako obezbeđuje normalan mentalni razvoj, ali ako istrajava u odraslom dobu predstavlja odbranu protiv intenzivne ambivalencije (podeljenosti).
Izražava se kroz tendenciju da sebe i druge vidimo u kategorijama „potpuno dobar“ ili „potpuno loš“, tj. na nerealistično pozitivan način (svetac, heroj, spasilac) ili na negativan način (đavo, izdajnik, zlostavljač).
Ovakva isključivost daje nerealistični „crno-beli“ doživljaj sebe i sveta, i umanjuje sposobnost da se prepoznaju srednje vrednosti („sive“ ; „i dobre i loše strane“). Osoba često varira u crno-belom doživljaju, tako da sebe ili druge, u kraćim ili dužim intervalima, vidi kao potpunu suprotnost (heroj postaje izdajnik, svetac postaje zločinac). Mehanizam cepanja drži na distanci kontradiktorne predstave o sebi i drugima, i sprečava njihovo spajanje u realističnu predstavu.
Spliting u ranom razvoju
Spliting je normalan mehanizam u ranoj fazi razvoja, jer omogućava da se mentalni razvoj organizuje oko pozitivnih doživljaja koji se drže na sigurnoj distanci od negativnih predstava. Jedan od najvažnijih zadataka mentalnog razvoja jeste da se kontradiktorne predstave spoje u celovitu, „i dobri i lošu“ predstavu o sebi (tzv. integrisan self i celovit objekat).
U slučaju poremećaja ličnosti, spliting patološki perzistira kao dominantan mehanizam odbrane i nastavlja da štiti pozitivne predstave, koje su ugrožene u uslovima masivne introjekcije negativnih predstava (ovo može da se dešava u situacijama zlostavljanja, zapostavljanja ili konstitucionalno jakih emocija besa ili straha). Ukoliko bi u tim uslovima došlo do spajanja, masivne negativne predstave bi preplavile manjinu pozitivnih predstava, i time ugrozile dalji razvoj.
Spliting zahteva malo energije, ekonomičniji je od potiskivanja (koje zahteva bar isto toliko energije da se potisne neprihvatljivi sadržaj) ali je patološki (jer daje nerealističnu percepciju realnosti u ekstremima). U ovako rascepkanom unutrašnjem svetu operišu drugi nezreli mehanizmi odbrane koji lakše manipulišu rasparčanim, otcepljenim delovima unutrašnje i spoljašnje realnosti nego što bi to bilo moguće kod celovitih predstava, tj. kada ne bi postojao spliting.
Kako prepoznati spliting?
Rad splitinga obuhvata nekoliko fenomena koji se relativno lako prepoznaju u praksi: osoba alternativno doživljava kontradiktorna osećanja ili uverenja, pri čemu je ne dotiče njihova upadljiva protivrečnost; osoba ima veoma nisku motivaciju („ne zanima je“) da razrešava kontradiktorne doživljaje, ima tendenciju da nerealistično idealizuje neke osobe, da ih vidi kao savršene, dok neke druge vidi kao potpuno loše, bez ikakvih pozitivnih kvaliteta (sa dužim ili kraćim oscilacijama ove isključive predstave mogu da se preokrenu u svoju suprotnost); osoba tipično može da izaziva konflikte među ljudima tako što istu situaciju opisuje različito različitim osobama ili istim osobama u različitim momentima.
Kliničke manifestacije splitinga su još: umanjena sposobnost doživljavanja ambivalencije (oprečnih osećanja prema objektu), oscilacije samopoštovanja, intenzifikacija afekta, poremećaj donošenja odluka i ego-sintona impulsivnost kojoj osoba otpisuje važnost i koja nije praćena krivicom.
Nemanja Kurlagić – psihoterapeut po O.L.I. metodu
Reference
„Granična ličnost i njena različita lica“ Dragan Švrakić, Mirjana Divac Novaković
