Pre nekoliko dana razgovarao sam sa ocem o psihoterapiji. Iako se ovim poslom bavim godinama, otac je kao iz vedra neba pitao: „A šta vi radite na toj… psihoterapiji? O čemu tamo pričaš sa svojim pacijentima?”.
Malo sam se brecnuo na reč ‘pacijentima’, jer me pacijent odmah asocira na bolnicu i podređen položaj. Ali dobro, progutao sam to i staloženo odgovorio: „Razgovaramo. Ne postoji šablon, ne dajem domaće zadatke, niti posebne vežbe. Emotivne probleme rešavamo isključivo razgovorom.”
Klimnuo je glavom kao da potvrđuje da me je čuo, a zatim je pitao: „A kako se to čovek promeni samo razgovorom?”
Nije prvi put da mi neko postavi ovakvo pitanje. I drugi imaju slične dileme:
Kako psihoterapija pomaže?
Kako se čovek psihički i emotivno oporavi samo razgovorom?
Zašto psihoterapija, kada i dobar prijatelj može da te sasluša?
O čemu vi tamo razgovarate?
Ovakva pitanja me uvek dočekaju na krivoj nozi…
Nismo sigurni kako se promena dešava, ali znamo da se dešava. Imamo istraživanja i statističke dokaze koji iznova potvrđuju delotvornost psihoterapije. Imamo različita svedočanstva počevši od holivudskih zvezda, pa sve do ljudi u našem okruženju. Zato će ovo će biti pokušaj da objasnim kako se ta promena dešava.
Novi odnos
„Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti.“ Sigmund Frojd
Odnosi sa roditeljima su stub zdravog psihološkog i emotivnog razvoja. Ako su tokom odrastanja naši rani odnosi bili nezdravi (toksični, manipulativni, zavisni), izvesno je da ni naš emotivni život sa drugima neće biti obećavajući, jer bolje nismo ni naučili, i nesvesno ponavljamo iste obrasce ponašanja i delovanja.
Kada krenemo na psihoterapiju, između nas i terapeuta se gradi odnos. Mi u mikrosvetu, terapeutskoj ordinaciji, postepeno gradimo „odnos“ sa terapeutom koji je isti kao i odnosi koje gradimo u spoljašnjem svetu. Terapeut vremenom postaje majka, ili otac, ili brat/sestra i ostali bliski odnosi iz spoljašnjeg sveta.
Razlika je u tome što su odnosi koje smo do sada gradili toksični, a ovo je prvi zdrav odnos. Znam da zvučim prepotentno, ali baš zbog toga kada birate terapeuta, birajte ga po ličnom osećaju i uz to uključite i njegovu stručnost. Ali pre svega psihoterapeut mora biti dobra osoba. Sa terapeutom možemo biti slobodni da iskažemo svoje emocije, fantazije, želje… Možemo biti skrhani, ranjivi, besni. Da se osećamo slobodnim da ispoljimo sve što do sada nismo smeli sa drugim važnim osobama iz svog života.
Nova atmosfera i drugačiji model odnosa menja dinamiku našeg unutrašnjeg sveta. U našim očima terapeut postaje ’dobar roditelj’, neko s’ kim ponovo rekreiramo odnos iz detinjstva. Samo ovoga puta sa boljim ishodom.
Ta ’dobra veza’ postaje model za sve ostale veze koje se stvaraju van psihoterapijske ordinacije. Psihoterapeutov glas se pounutruje i postaje novo, dobro iskustvo. Usvajamo ga i nosimo kroz život, kao što smo to radili u detinjstvu učeći od svojih roditelja. Postavljamo jasnije granice, živimo entuzijastičnije i smislenije, izgrađujemo samopouzdanje, bolje razumemo druge…
Ljudi se, oslobođeni od svojih pređašnjih destruktivnih veza, kreću u svet stvarajući bliskije i autentičnije odnose.
Osvešćivanje nesvesnog
“Neizražene emocije nikada neće umreti. One su sahranjene žive i pojaviće se kasnije na mnogo ružnije načine”.
Sigmund Frojd
Frojdov koncept nesvesnog još uvek ima veliki značaj. On govori da emocije koje tokom odrastanja nismo umeli da prepoznamo i proradimo će se pojaviti u obliku različitih simptoma – panike, depresije, anksioznosti…
Ne možemo da jasno vidimo sebe šta radimo kada nam se neko približi, kakvi smo u bliskim odnosima, kako reagujemo u određenim situacijama, i zašto reagujemo na način na koji reagujemo. Kada se razvije odnos između klijenta i terapeuta, potisnute emocije i obrasci ponašanja počinju da isplivavaju iz nesvesnog i pokazuju se baš na terapijskoj seansi.
Terapeut je obučeno lice koje prepoznaje te samosabotirajuće nesvesne obrasce. Njegov zadatak je da ih zajedno sa klijentom osvesti, suoči sa njima i postavi na svoje mesto. Uz pomoć terapeuta osvešćujemo mehanizme kojim pravimo brane našem razvoju.
Transfer
Kao što sam već naveo, na psihoterapiji se stvara snažan emotivni odnos klijenta prema terapeutu, koji se stručno naziva transfer.
On može biti pozitivan ili negativan, u zavisnosti od toga koje nesvesne funkcije operišu u datom trenutku. Na primer – pozitivan može biti zaljubljenost, zadivljenost, ili opčinjenost terapeutom, a negativan ogorčenost, mržnja, pobuna protiv njega… Ali transfer se ne javlja samo na psihoterapiji. On se javlja i u svim drugim odnosima koje gradimo sa ljudima u spoljašnjem svetu.
Stvar je u tome da klijent počinje da se ponaša prema terapeutu kao što se napolju ponaša prema drugima. Jedina razlika je što terapeutska ordinacija omogućava da se transfer izoluje (prepoznaje kao zasebna pojava koja se ponavlja), i definiše (osvesti se, objašnjava kako je nastao, kako funkcioniše). Transferu se traži uzrok, struktura i posledice.
Na primer: Klijent koji dolazi iz porodice čiji su roditelji vrlo kritični može steći utisak da je terapeut strog, prezahtevan, kritičan, a da za svaku moguću grešku treba očekivati prekor ili kaznu, i zato treba ostati zatvoren za komunikaciju. Ovakav transfer bi pokušao da se definiše tako što se od klijenta traži da opiše svoje odrastanje, i šta on vidi u terapeutu što je replika njegovih roditelja.
Ili na primer klijent koji je morao da oraspoloži svog depresivnog roditelja, isto tako će se truditi da zabavi i oraspoloži terapeuta, a terapeut mu može delovati odsutno, umrtvljeno i nezainteresovano njegovom pričom.
Transfer će se manifestovati u svim našim odnosima sve dok se ne prepozna i ne razreši. On nas proganja jer je nesvestan. Terapeutov i klijentov zadatak je prepoznavanje transfera i njegovo prorađivanje, sve dok ga klijent ne postane svestan i oslobodi ga se.
Zaključak
Iako nisu jedini, ova tri faktora su jedni od najznačajnijih koji utiču na psihoterapijsku promenu. Promena zavisi od još mnogih drugih stvari, uključujući i stručnost i dobrota terapeuta, i pojedinca koji je odlučio da krene na terapiju…
Može igrati mečka, ali ako čovek nije zainteresovan (ili spreman) na promenu, promena nije moguća.
autor: Kurlagić Nemanja – psihoterapeut po O.L.I. psihodinamskom metodu
