Egzistencijalna pitanja

Znate li da čovek poseduje dva modaliteta postojanja? Nemački filozof, Martin Hajdeger, podelio ih je na Svakodnevni i Ontološki.

U Svakodnevnom modalitetu ophrvljeni smo svakodnevnim stvarima koje nam privlače pažnju: imovina, prestiž, finansije, izgled, status… i u njemu smo fokusirani na opipljive elemente, vidljive golim okom. Drugim rečima, u Svakodnevnom modalitetu čudimo se kakve stvari postoje u svetu. Ova dimenzija našeg postojanja je transparentna i površinska.

Tekst koji je pred nama fokusira se na Ontološki modus, onaj koji nije vidljiv golim okom, koji je „sistemski“ ugradjen u nas i neizbežan je deo našeg postojanja. Ontološki modus je deo čoveka koji se bavi egzistencijalnim pitanjima.

Ontološki modus

U Ontološkom modalitetu svesni smo postojanja, slobode, smrtnosti i drugih nepromenljivih karakteristika života. Usredsređeni smo na postojanje per se – čudimo se zašto stvari postoje u svetu. 

Ova dimenzija je svojevrstan motivator koji nas podstiče da živimo autentičnije i odbacimo trivijalnost, preuredimo životne prioritete, uživamo u iskrenoj komunikaciji sa drugima, i preispitujemo sebe. Iako smo prolazni, trudimo se da postanemo dobri ljudi i ostavimo trag svog postojanja na Zemlji.

Irvin Jalom, američki psihijatar i psihoterapeut, kaže da: „Unutrašji konflikt koji nas muči ne proizilazi samo iz naše borbe sa potisnutim instinktivnim težnjama, internalizovanim značajnim odraslima ili fragmentima zaboravljenih traumatičnih sećanja, nego i iz našeg suočavanja sa „datostima egzistencije.“ A šta su te „datosti egzistencije”?

Ako dozvolimo sebi da stavimo na stranu svakodnevne brige i da se duboko zamislimo nad svojom situacijom, neizbežno dolazimo do dubokih struktura postojanja (ili do „krajnjih zabrinutosti“, da upotrebimo izraz teologa Pola Tiliha). Četiri krajnje zabrinutosti ili egzistencijalna pitanja su:

1. Smrt
2. Smisao
3. Sloboda
4. Izolacija

1. Egzistencijalno pitanje smrti

„U ranoj mladosti, dok razmišljamo o životu koji je pred nama, mi smo poput dece u pozorištu pre podizanja zavese, sedimo tamo s visokim očekivanjima i željno iščekujemo početak predstave. Blagoslov je to što ne znamo šta će se zapravo dogoditi. Kada bismo to mogli da predvidimo, ponekad bi nam deca mogla izgledati kao osuđeni zatvorenici, osuđeni ne na smrt nego na život, a ipak potpuno nesvesni šta njihova kazna znači.“  Artur Šopenhauer

Iako je Šopenhauerov stav bio izrazito obojen njegovom ličnom nesrećom, ipak je teško osporiti ugrađen očaj u životu svakog pojedinca.

Da bismo se nosili sa životom, smrt kao njegov neizbežan pandan moramo duboko potisnuti i stvoriti iluziju o svojoj posebnosti, nadajući se da će nas smrt nekako zaobići. Međutim, suočavanje sa ovim značajnim pitanjem dovodi do velikih transformacija.

Jalom navodi brojna svedočanstva koja prebacuju čoveka u ovaj modus bitisanja, a to su: neizlečiva bolest, duboka starost, smrt bližnjih, datumi poput – rođendana, godišnjica, odlaska u penziju… Jedan od Jalomovih klijenata poraženo je rekao: „Kakva šteta što sam morao da čekam sve do sada, dok mi telo nije postalo izrešetano od raka, da bih naučio kako da živim.“

Mnogi romani i priče slikovito opisuju ove prosvetljujuće trenutke. U Tolstojevoj priči „Smrt Ivana Iljiča“, halapljivi birokrata Ivan Iliič se suočava sa svojom smrću na najbanalniji mogući način, tako što nezgodno pada na bok kačeći zavesu. I pošto doktori nisu u mogućnosti da mu pomognu, a njegov bol se sve više širi, on se spotiče o iznenadjujući uvid: shvata da umire tako ružno i banalno, baš onako kako je i živeo. Taj uvid u njemu radja ogromnu ličnu promenu i njegov život je u poslednjim danima preplavljen mirom i smislom koji nikada ranije do tada nije ostvario. Skurdž u „Božićnoj priči“ Čarlsa Dikensa ne postaje iznenada bolji čovek zbog Božićnog veselja; njegova prosvetljujuća promena se događa nakon što ga duh vodi u budućnost, a zatim mu pokazuje sopstvenu smrt i strance koji se otimaju oko njegove imovine. Poruka u ovim delima je jednostavna i duboka: Iako nas fizički aspekt smrti uništava, ideja o smrti nas može spasiti.

Jalom i Ernest Beker ističu strah od smrti kao najistaknutije i najmučnije vrhovno pitanje. Strah od smrti je ugrađen u našu protoplazmu i određuje način na koji ćemo živeti. Ljudi su vekovima razvijali mnoštvo metoda da bi ublažili strah od smrti. Neke metode su uspevale, a neke su nedelotvorne.

Braneći se od straha od smrti, ljudi mogu pokušavati da joj prkose (tako što preduzimaju sulude rizike), da je negiraju stapajući se sa voljenim bićem, idejom, zajednicom, božanskim bićem… Mogu premalo uživati u životu da ne bi imali mnogo toga da izgube, mogu se preokupirati materijalnim stvarima, moći, bogatstvom, prisilnom seksualnošću… Pitanje je samo koliko to “pali”. Intenzitet strepnje od smrti je u visokoj korelaciji sa osećajem neproživljenosti života. Što je manje životno zadovoljstvo, veća je strepnja od smrti.

Ispunjavanje životnih zadataka daje osećaj ispunjenosti života i umanjuje strepnju od smrti. Jalom naglašava prenošenje kao jedno od najdelotvorinijih načina za umanjivanje straha od smrti. Ideja prenošenja, koja počiva na uverenju da čovek može da istraje, ne samo kroz svoju individualnu ličnost, već kroz vrednost i dela koja se prenose dalje kroz buduće generacije, može biti utešna svakome ko strepi zbog svoje smrti. Ako osetimo da nam neko šalje poruku: “Ugradio sam jedan tvoj deo u sebe. To me je promenilo i obogatilo, i to ću preneti na druge…” osećamo da takva poruka produžava život nekog ključno važnog dela nas.

2. Egzistencijalno pitanje smisla života

„Živi se samo jednom, ali ako to učiniš na pravi način, jednom je dovoljno.“

Na egzistencijalno pitanje smrti, nadovezuje se pitanje smisla života. Ograničeni životnim vremenom koje prosečno ljudsko telo uslovljava, pitamo se: „Šta je smisao života?“. Tematikom smisla u svojoj praksi najviše se bavio dr. Viktor Frankl, i stvorio pravac Logoterapiju koji doslovno znači „lečenje smislom“.

Frankl navodi da je jedan od bazičnih ljudskih motiva volja za smislom i to je ono što nas čini ljudima. On govori da veliki procenat klijenata dolazi na terapiju zbog gubljenja svakog smisla življenja. Ljudska bića su „bačena“ na ovaj svet lišen unutrašnjeg smisla, i u večitoj potrazi za njim tragaju da ispune tu prazninu. Jalom tvrdi da je jedan od najvećih zadataka da pronađemo smisao koji je dovoljno otporan da održi život, i „izvedemo varljivi manevar poricanja da smo sami stvorili taj smisao. Umesto toga, na ovaj način, zaključujemo da je on postojao tamo negde i čekao na nas da ga otkrijemo”.

Smisao života nije isti za sve, kolektivan, već je jedinstven za svaku osobu, i niko nam ga ne može ponuditi ili trgovati sa njim, nego da ga moramo sami pronaći i upotpuniti upražnjeno mesto u sebi.

Ne postoje naučno validirani dokazi koji govore u prilog tome koji je smisao življenja. Neki ga nalaze u altruizmu, neki u hedonizmu, umetnosti, spiritualnosti… Frankl, kao neko ko je preživeo teror Drugog svetskog rata u logoru Osvjenćim i u njemu izgubio celu porodicu, naglašava da čovek može pronaći smisao čak i u najtežim životnim okolnostima. Akcenat egzistencijalne psihoterapije jeste na prevazilaženju anksioznosti, apatije, otuđenosti, besmisla, stida, adikcija, depresije, krivice, besa; promocija smislenog i ispunjenog života u kome je čovek u mogućnosti da voli, brine za druge, brine za sebe i svoju okolinu, ostvaruje značajne veze i nauči da uživa u čarima života.

3. Egzistencijalno pitanje slobode

„Ljudi, nesposobni za slobodu – koji ne mogu izdržati užas svetog što im se pokazuje pred otvorenim očima – moraju se okrenuti tajnovitosti, moraju sakriti… istinu.“ Karlo Levi

Veza izmedju „slobode“ i anksioznosti nije intuitivno očigledna, jer se na prvi pogled čini da „sloboda“ sadrži samo jasno pozitivnu konotaciju. Na kraju krajeva, nismo li kroz čitavu istoriju zapadne civilizacije žudeli za političkom slobodom i borili se za nju? Međutim, sloboda ima i svoju mračnu stranu. Gledano iz perspektive stvaranja samoga sebe, izbora, volje i delanja sloboda je duboko prožeta anksioznošću.

Mi smo, u najdubljem smislu, odgovorni za sebe. Mi smo, kako je Žan Pol Sartr rekao, „autori samih sebe“. Kroz povećanje naših izbora, našeg delanja i propusta da delamo, mi konačno stvaramo sebe. Ne možemo izbeći tu odgovornost – slobodu. Sartrovim rečima „osuđeni smo na slobodu“.

Naša sloboda ide čak dublje od našeg životnog plana. Pre više od dva veka, Kant nas je učio da smo odgovorni za obzbeđivanje forme i smisla, ne samo za unutrašnji, već i za spoljašnji svet. Spoljašnji svet doživljavamo samo onakvim kakav je obradjen kroz naš neurološki i psihološki aparat. Stvarnost uopšte nije onakva kakvu smo je zamišljali u detinjstvu – mi ne ulazimo u dobro struktuiran svet (niti ga takvog na kraju napuštamo). Umesto toga, igramo glavnu ulogu u stvaranju sveta – i stvaramo ga tako da izgleda da je njegovo postojanje nezavisno.

A koji je značaj mračne strane slobode za anksioznost i klinički rad? Jedan odgovor se može naći ako se pogleda na dole. Ako smo mi tvorci primalnog sveta, gde je onda čvrsto tlo pod nama? Šta je ispod nas? Ništavilo, Das Nichts, kako kažu nemački egzistencijalisti. Bezdan, ambis slobode. A sa saznanjem o ništavilu u samoj suštini bića, dolazi duboka anksioznost.

Stoga, iako termin sloboda nema na terapijskim seansama i u psihoterapijskim priručnicima, njegovi su proizvodi – odgovornost, htenje, željenje, odlučivanje – izuzetno vidljivi stanovnici svih psihoterapijskih nastojanja.

4. Egzistencijalno pitanje izolacije

„Čovek se rodi sam i umire sam“

…kaže izreka. Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti s prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag, i ono što mu se dešava kroz život nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom.

Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno (osim smrti), da njegova egzistencija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva „izolovanošću”.

Irvin Jalom

Izolaciju možemo podeliti na dva dela: Svakodnevnu i Egzistencijalnu

1. Svakodnevna izolacija – otudjenost od ljudi (stid, strah od bliskosti, krivica… )
2. Egzistencijalna izolacija – nepremostivi ponor izmedju pojedinca i drugih

a) Rodjeni smo sami i umiremo sami
b) Naš je svet samo nama poznat

Egzistencijalna izolacija je najjača pred smrt. Zrela sposobnost za rad umanjuje čovekov osećaj izolacije, daje osećaj smisla života i slobode.

autor: Nemanja Kurlagić – psihoterapeut po O.L.I. metodu