Panični napad je kratka epizoda intenzivnog straha koga prati slutnja da će se nešto strašno dogoditi – da ćemo izgubiti kontrolu, onesvestiti se, poludeti ili umreti. Njegov intenzitet je takav da za sobom ostavlja osećaj potpune iscrpljenosti i straha da se on opet ne ponovi.
Doživljava se iznenada i utiče da se osećate bespomoćno da bilo šta uradite. Osoba svesno „zna” da neće umreti, ali istovremeno gubi sposobnost da iskontroliše strah, i zatim počinje da veruje da će umreti.
Panični napad može biti usmeren i prema drugima – da će neko blizak biti povređen ili doživeti katastrofu.
Napad panike može da se desi samo jednom ili dva puta tokom života, ali mogu da postanu učestaliji i pređu u poremećaj panike.
Epidemiologija
Prema statistikama 2,7% svetske populacije doživljava neku vrstu paničnog napada tokom jedne godine, dok se 4,7% svetske populacije tokom života makar jednom susrelo sa paničnim napadom.
Uglavnom se procenjuje da panični napadi počnu da se doživljavaju tokom ili nakon puberteta. Najrizičnije godine su između 15-19.
Anatomija napada panike
Panični napad traje relativno kratko, do 10 minuta (subjektivni osećaj je da traje duže), i ima tendenciju da se ponovo javi.
Italijanski psihijatar Franko de Masi izdvaja nekoliko mehanizama koji leže u nastanku napada panike(1):
Priprema
Iako deluje naglo, panični napad ima spori proces pripreme.
Tokom blaže ili jače uznemirenosti izazvane nekim stresom, čovek počinje da pažljivo osluškuje svoje telo, kao što bi neko osluškivao zemlju nakon zemljotresa. Um registruje da se u telu nešto dešava, a mašta preuveličava telesne simptome i izmišlja opasnost koja aktivira preplavljujuć strah.
Što su jači telesni simptomi (vrtoglavica, ubrzan rad srca, gubljenje daha, znojenje…) time osoba veruje da je smrt bliže. Očekivanje katastrofe je tako snažno da dovodi u stanje mikrosumanutosti. Neurovegetativni putevi koji povezuju svest bivaju jako stimulisani da osoba gubi sposobnost racionalne kontrole.
Telo počinje da govori o svojoj agoniji, koju čovek doživljava kao panični napad.
Mašta
Veoma značajnu ulogu u započinjanju panike igra mašta. Jedan od razloga za ponavljanje i pogoršanje panike jeste povezanost između nadražaja(stresora)-mašte-emocionalnog odgovora.
Upravo mašta, ako se ne zaustavi, dovodi do razvoja telesnog straha koji prelazi u napad panike.
Emocionalni odgovor je proizvod mašte. Oni koji doživljavaju napade panike veruju da će se dogoditi ono iz njihove mašte čega se plaše. Fantazija postaje realnost.
Traumatski strah
Kada se jednom desi, napad panike se urezuje kao traumatski događaj. Tipičan primer jeste čovek koga ujede pas, on počinje da se boji i strepi od svih pasa.
Od tog trenutka, sve što podseća na napad panike osoba asocijativno povezuje sa njim i razvija strah prema tim objektima, situacijama, ljudima… Asocijacije se nesvesno šire i sve više ograničavaju autonomiju.
Iako osoba „preživi” napad panike, ona je u strahu od sledećeg potencijalnog napada (jer sam osećaj je toliko neprijatan da više nikada ne bi želeli da ga dožive). Ovo proizvodi začaran krug koji izaziva automatski odgovor na bilo kakvu uznemirenost koja može opet eskalirati u panični napad.
Ponavljanje
Posle prvog paničnog napada, on ima tendenciju da se ponovi. Bez obzira što je neko preživeo panični napad, veoma je teško ubediti čoveka da će preživeti sledeći.
Kao rezultat, čovek počinje previše da osluškuje svoje telo, tako da i svaka lagana anksioznost postaje znak da se nešto dešava. Samim tim se intenzitet straha povećava, i panični napad teži da se ponovi.
Klinička slika
Napad panike je posebno emocionalno iskustvo koje se razlikuje od ostalih doživljaja straha. To je prava provala užasa koja je praćena osećajem da je došla „kao grom iz vedra neba” „niotkuda” uz pratnju misli: umreću, pašću u nesvest, gušim se, ovo je znak da ću poludeti, moram da pobegnem, moram ovo da sprečim, ne mogu da podnesem…
Najčešći telesni simptomi su: ubrzan rad srca, osećanje da će se izgubiti svest, teškoće sa disanjem i nedostatak vazduha, vrtoglavica, bol i pritisak u grudima, drhtanje tela, noge kao od gume, znojenje, topli i hladni talasi po telu, smanjene ili povećane osetljivosti na dodir, zvuk, temperaturu.
Specifična karakteristika napada panike je neuspeh psihe da obuzda strah, zbog čega ga „izliva” u telo. Ali, kada psihički aparat ne može da obavi ovaj zadatak, strepnja koja prelazi u telo postaje panika. Čovek može pomisliti „ne, ja ne strepim, ja umirem!” Drugim rečima, ono što se dešava ista je konstelacija činilaca koji se doživljavaju prilikom realne smrti.
Pored zastrašujućih depersonalizacionih i derealizacionih fenomena, strah od smrti je najčešći i najmučniji psihički sadržaj. Reč je o doživljaju životne ugroženosti koja kao da upravo nastupa, ili će svakog trenutka uslediti. Strah od gubitka kontrole je centralni sadržaj. Osoba doživljava da će poludeti, juriti, vikati gluposti, ili biti agresivna prema drugima.
Ponašanje tokom napada panike
Napad panike prate specifični oblici ponašanja:
Psihomotorna uznemirenost – osoba oseća napetost, uznemirenost, ne drži je mesto, stalno je u pokretu, spremna je da beži sa mesta na kome se oseća ugroženo.
Apel ponašanje – u stanju agitacije, oboleli traži hitnu pomoć i način da se odmah umiri, ili da ga drugi umire. Najčešće poziva hitnu pomoć, ili lično odlazi u zdravstvene ustanove tražeći neodložnu medicinsku intervenciju.
Privlačenje i izolacija – ne susreće se često u kliničkoj praksi. Osoba se povlači i izoluje od svakodnevnih zbivanja, privija se uz važne ličnosti iz okoline koje joj daju sigurnost i zaštitu. Najčešće su to suprug, partner, roditelj ili deca.
Uticaj paničnog napada ne odnosi se isključivo na njegove simptome i reakcije koji se dešavaju u njegovom zenitu. On može da vodi i do negativnih emocija nakon napada – da se osoba oseća postiđeno, osramoćeno ili neadekvatno kada se priseti svog ponašanja i reči koje je izgovorila u toku paničnog napada: „Šta li sada misle o meni kada sam u stanju da ovako izgubim kontrolu?“
Mnogo jača i neugodnija emocija od stida može biti strah od sledećeg napada panike, što je donekle garancija da će se sledeći panični napad ponovo desiti. U tim slučajevima naredni napad može biti mnogo intenzivniji, što osobu dovodi do osećanja nesposobnosti, bezizlaznosti i disfunkcionalnosti.
Uzroci napada panike
Napadi panike se ne javljaju bez razloga kako misli osoba koja ih prvi put doživljava.
Javljanju napada panike obično prethodi niz nepovoljnih događaja koji su doveli do toga da se osoba oseća uznemireno: kontinuirani stres, intenzivan bes, gubitak dragih osoba, dugotrajan psihološki pritisak, nesanica, odvajanje od (kuće, porodice, partnera), gubitak posla, ali i korišćenje psihoaktivnih i psihotropnih supstanci.
Pored psiholoških, neurobioloških i fizioloških činilaca kao što su nasleđena karakteristika temperamenta, osetljivosti na stres i strah, prenadraženost – napadi panike vuku korene iz detinjstva.
Istraživanja su pokazala da važnu ulogu igra ponašanje roditelja. Veliki broj obolelih saopštava da su ih roditelji prezaštićivali ili zanemarivali, da su ispoljavali bes i ljutnju, plašili ih, ili bili kontrolišući i kritični. Jedan od roditelja je možda bio pasivan i povučen, a drugi predominantan. Oni su bili nepristupačni za decu i nisu mogli da ostvare kvalitetan emotivni odnos.
S druge strane, može da se desi da su roditelji i sami bili često uznemireni i nisu znali kako da umire sebe.
Najčešća konfliktna zona paničnih napada koja se gradi između dece i roditelja jeste zavisnost-nezavisnost. Roditelji koji podstiču zavisnost uglavnom stvaraju sliku sebe kao nekoga bez koga dete ne bi uspelo da se snađe. Tim stavom ga čvrsto vezuju za sebe, a dete stvara osećaj nesposobnosti, emocionalne zavisnosti, i slabog samopouzdanja.
Psihodinamika napada panike (preskočiti ako vas ne interesuje)
Po Frojdovim rečima, napad panike je „Neurotska manifestacija kondezovane anksioznosti“ koja se sastoji iz:
1) Nemogućnosti pravilnog korišćenja signalne anksioznosti, koja se doživljava kao dezintegraciona
2) Nemogućnosti razrešenja Edipalne situacije
3) Nemogućnosti modulacije agresivnih impulsa, doživljajem straha od smrti ili ludila
4) Nedostatak mentalnog kontejnera – druga osoba potrebna da obradi emocije.
Signalna i automatska anksioznost
Frojd je razlikovao Signalnu anksioznost (potencijalna opasnost) od Automatske anksioznosti (stvarna opasnost).
Signalna anksioznost nas upozorava na opasnost koja predstoji i priprema nas da se suočimo sa njom. U ovim situacijama, pošto je Ego hipersenzitivan i nije dobro razvijen, ne može da razlikuje signalnu od automatske anksioznosti, pa potencijalnu opasnost pretvara u stvarnu.
Specifičnost mentalnog aparata u ovim situacijama je da ’zadrži’ anksioznost, a da ga ne preplavi. Subjektivna drama doživljena tokom krize je ekvivalenta ’bezimenom užasu’ ili ’dezintegracionoj anksioznosti’ i pošto um nije sposoban da je procesuira, on se sliva u telo. Tako, umesto osoba da kaže da je anksiozna, ona oseća kao da umire.
Nerazrešen edipalni konflikt
U intrapsihičkoj strukturi čoveka preovladavaju incestuozni i agresivni impulsi. Pošto su pothranjeni u IDu, oni od Ega zahtevaju rasterećenje. Sa druge strane, strogi Superego ne dozvoljava IDu da se ispolje. Tako se sa obe strane, i od IDa i od Superega, vrši ogroman pritisak na Ego.
Pošto je Ego oslabljen ili nije dovoljno razvijen, njegove odbrambene funkcije nisu dovoljno jake da se odbrane od zahteva IDa i Superega, i Ego ih percipira kao strašno opasne i nemoguće za kontrolisati.
U ovakvom stanju, na nesvesnom nivou, subjekt sebe doživljava kao opasnog i agresivnog oponenta, i evocira opasnost od povređivanja libidalno katekiranih objekata. Zato se kod subjekta aktivira defanzivno regresivni proces koji zapada u zavisno i bespomoćno stanje. Tada se aktivira osećaj nevesne krivice koje aktiviraju agresivni impulsi.
Da bi se suočio sa svim ovim, kreće stanje napada.
Za nju se i kaže da je traumatska anksioznost – jer Ego tokom napada odigrava nesvesnu traumu na telesne načine. Ekstremna telesna vulnerabilnost kao strah od kastracije produbljuje i separacionu anksioznost.
Paničari vrlo često žele da pobegnu od svojih ’fragilnih’ delova selfa, koristeći se kontrafobičnim procesima. Nekada čak ide toliko daleko da se ima fantazija o potpunoj nezavisnosti, istovremeno u konfliktu sa željom za zavisnošću.
Gubitak mentalnog kontejnera
Zašto kontejner? S obzirom da paničar nije sposoban da umiri sebe, potreban je ’kontejner’ – neko spolja dostupan koji će da za njih procesuira emocije. U momentima napada panike čovek regresira na stanje deteta koje traži majku da bi mu pomoglo da razume odakle ’unutrašnji užas’ dolazi.
U nedostatku mentalnog kontejnera i nemogućnosti procesa simbolizacije, individua prolazi kroz stvarnu traumu (slike, zvuci, telesni simptomi (kroz koji se slio strah) ukazuju na to da individua ustvari preživljava traumu.
Grinakre govori o teoriji deficita kod paničnih napada – kod osobe koja je u detinjstvu doživljavala prolongirane nerasterećene tenzije, Ego nije razvio kapacitet za odbrane i toleranciju na frustraciju.
Lečenje paničnih napada
Dobra strana jeste da je prevalencija napada panike veoma uspešna.
U većini slučajeva dovoljan je kratkoročni psihoterapijski tretman koji može potrajati nekoliko seansi. U težim slučajevima, gde panični napadi traju godinama ili su udruženi sa drugim mentalnim poremećajima, potrebno je pored psihoterapije primeniti i uzimanje lekova.
Bitno je naglasiti da je psihološki tretman dizajniran za svakog ponaosob. Svi smo različiti i drugačije se nosimo sa problemima. Svako ima svoj ritam nošenja sa teškoćama, te ukoliko panični napadi potraju i nakon nekoliko seansi, to ne znači da je osoba teško poremećena.
Ponekad je moguće da se simptomi nakon uspešnog saniranja vrate, pa je osobama potrebna dodatna konsultacija sa terapeutom.
Nemanja Kurlagić – psihoterapeut po O.L.I. metodu
