Agorafobija – strah od otvorenog prostora

Agorafobija, pojam kovanica od dve grčke reči (αγοραpijaca, trg ; φοβοςstrah), je stanje straha koje karakteriše postojanje stalnog, intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta, mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti, ili mesta na kojima je pomoć u slučaju nužne potrebe otežana.

Široki prostori kao što su ulice, trgovi, tuneli, autoputevi, mostovi postaju mesta kojih se treba plašiti i izbegavati. Isti je slučaj i sa velikim prostorijama kao što su tržni centri, banke, bioskopske i pozorišne sale, ali i otvorena mesta pretrpanih ljudima. Kod Agorafobije nije retko da se sretne i postojanje intenzivnog straha od vožnje gradskim prevozom, izuzev taksija i ličnog prevoznog sredstva.

U tipičnom ispoljavanju Agorafobiju karakterišu napadi panike, strah od straha i ponašanje izbegavanja. Pokretljivost i aktivnost značajno se smanjuje, što dovodi do osiromašenja života. Nekada se dešava da se oboleli toliko veže za kuću koja predstavlja sigurnost, pa se kretanje ograniči samo na taj prostor iz kog se ne izlazi danima, nedeljama, pa čak i godinama. Oboleli veoma često ispoljavaju i specifičnost koja se ne sreće kod drugih oblika fobija, a to je potreba da uz sebe imaju jednu ili više osoba od poverenja, koji im postaju zaštitnici i stalni pratioci.

Nije retkost da se ovom poremećaju često pridružuju i drugi oblici stanja straha, pre svega Klaustrofobija i strah od putovanja, što klinička i praksa redovno potvrđuje.

Epidemiologija

U ECA studiji utvrđeno je da se zastupljenost Agorafobije kreće između 2,7% i 5,8%. Najnovija istraživanja pokazuju da u SAD i Evropskoj uniji pokazuju slične rezultate.

Utvrđeno je da je Agorafobija znatno češća kod žena. Nažalost, valjano objašnjenje zašto se žene češće razboljevaju od muškaraca nije pronađeno. Najprihvatljivija objašnjenja se nalaze na kulturnoj dimenziji fenomena. Davno je utvrđeno da pripadnicima ženskog pola jednostavnije da prihvate i iskažu strah, pa i da su zavisne, nego što je to slučaj sa osobama muškog pola.

Klinička istraživanja su pokazala da se agorafobija veoma retko javlja u detinjstvu, a prvi simptomi se ispoljavaju u ranim godinama puberteta. Prvi zamah dešava se oko 18-e godine, a drugi oko 30-e.

Klasifikacija 

U MKB-10-1992 Agorafobija ima dva oblika – Agorafobija sa paničnim poremećajem i Agorafobija bez paničnog poremećaja, i klasifikuje se u grupu – fobična stanja straha.

U DSM-IV-1994 postoje dve kategorije u kojima je agorafobični sindrom deo ili suština kliničkog stanja – panični poremećaj sa agorafobijom i agorafobija bez istorije paničnog poremećaja.

Međutim, DSM ga je dalje klasifikovao i govori o dinamičkoj sprezi poremećaja sa drugim stanjima straha i poremećajima. Uz Agorafobiju se često ispoljavaju pridruženi sindromi kao što su Klaustrofobija i strah od putovanja. Takođe, Agorafobija i depresija mogu često ići zajedno, kao i pasivno-zavisni poremećaj ličnosti, socijalna fobija, histrionični i narcistički, kao i granični poremećaj ličnosti. Najzad, dolazi se i do saznanja da agorafobični sindrom nastaje u složenoj dinamici partnersko/porodičnih odnosa.

Klinička slika

Poremećaj može da počne da se razvija sporo i postepeno, ili naglo i neočekivano. Kada se razvija sporo, najčešće treba gledati retrospektivno životnu istoriju obolelih.

Može se reći da oni od ranog detinjstva ispoljavaju niz karakterističnih osobina: izraženu preosetljivost, strašljivost, enurezu, noćne more, odbijaju da idu u školu i razdvajaju se od roditelja, čeznu za kućom itd. Međutim, ti rani predznaci često ostaju neprepoznati tek u ranom odraslom dobu, pa i kasnije određeni životni događaji postaju „kap koja je prelila čašu”, koja dovodi do Agorafobije.

Što se tiče naglog i iznenadnog nastanka bez povoda, osobe koja se do tada osećala dobro i funkcionalno, agorafobiju doživi iznenada na nekom mestu van kuće. Iako svesno osoba ne prepoznaje razlog zbog kojih je agorafobija nastala, on postoji, ali je zanemaren i nesvestan.

Karakteristični događaji mogu biti: razvod ili pretnja razvodom, ozbiljna telesna bolest, smrt voljene osobe, duga odustvovanja roditelja, egzistencijalna ugroženost poput gubitka posla i ekonomska zavisnost, gubljenje socijalnog statusa, prisustvovanje nesrećama itd.

Osoba obolela od agorafobije doživaljava napad panike i ostale psihopatološke fenomene koji su povezani sa njima, strah od straha i fobično izbegavanje, ali i mnoge druge karakteristične simptome. Napad panike je posebno i specifično iskustvo. To je prava provala užasa ili straha velikog intenziteta zbog neposrednog doživljavanja pretnje smrti. Osoba smatra da se razbolela od neke neizlečive bolesti, teške, opasne po život, da gubi kontrolu nad sobom i počinje da ludi. Svi pokušaji uveravanja da se tako nešto ne dešava su bezuspešni.

Periodi između napada panike, doživljavanja obolelog su isto tako mučna. Slobodno lebdeći strah i strašljivo očekivanje sledećeg napada panike vode u paralizovanost, bespomoćnost i obeshrabrenost. Zbog stalnog osećanja nedefinisane strepnje, osećaja da će nešto loše da se desi njemu lično ili njegovim bližnjima, takve osobe su neprekidno napete i veoma razdražljive, pa su sklone i agresivnom ponašanju.

U nastanku straha od straha sasvim sigurno leži osećanje bespomoćnosti, koja je osnova svih drugih oblika strahovanja. Razvija se u onim situacijama kada se ne vide jasni uzroci straha, i kada se ne nalazi odgovarajući način odbrane od njega. Intenzivno doživljavanje straha od straha može da dovede do fobičnog izbegavanja. Prvo se izbegavaju mesta i situacije u kojima je osoba doživela ovu neprijatnost, a zatim se izbegava sve veći broj mesta i situacija koje mogu da dovedu do ponovljene nelagodnosti.

Na kraju, sasvim posebna karakteristika jeste potreba za pratiocem. Bez njega, oboleli nije u stanju da ostane sam, niti da izađe napolje. Najčešće je to jedna stalna bliska osoba, međutim to može da bude i više osoba: majka, otac, brat, sestra, suprug/partner, a nekada i druge osobe iz okoline obolelog.

Karakteristike su: preosetljivost i stalno osećanje napetosti, stidljivost i nestabilnost, zavisnost i stalna potreba za podrškom, teškoće da se donesu odluke, stalno predosećanje nesreće, nastojanje da se ispune visoke norme, stalan strah da se ne pogreši i osećanje krivice.

Porodični i partnersko/bračni odnos

Osobe sa agorafobijom često su rasle uz porodice koje su prezaštićujuće i uče ih da životne probleme rešavaju tako što će ih izbegavati ili se sklanjati od njih.

Porodice mogu da budu i zatvorene i nekomunikativne koje kod članova neguju i potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje osećanja. Čest je slučaj da dolazi do inverzije psiholoških uloga oca i majke. Otac je tih, pasivan i povučen, „zagledan u vrh cipela” kada treba doneti neku odluku. Otac izbegava porodične obaveze i prečesto je odsutan iz porodičnog života.

Majka je, po pravilu, veoma dominantna figura u porodici. Ona želi i voli da se pita o svemu, u svemu donosi odluke, prezaštitnički se ponaša i tako guši inicijativu, samostalnost i osećanje lične slobode kod deteta. Zbog velike neodlučnosti prema svojoj majci, koju voli i mrzi istovremeno, žena obolela od agorafobije od majke preuzima niz negativnih stavova u odnosu na brak, seksualnost i seksualno funkcionisanje. Zbog toga razvija različite oblike seksualnih inhibicija i ne zadovoljava zahteve svog partnera, sve do odbijanja bilo kakvih seksualnih odnosa i strahove vezane za trudnoće i porođaj.

Po pravilu, partnersko/bračni odnos nije skladan i uobičajen, već ograničavajući i osiromašujući, a neretko i destruktivan. Izbor partnera je verovatno presudan činilac u dinamici partnersko/bračnih odnosa. Osoba pokušava da nađe osobu koja poseduje psihološke osobine koje ona nema, to će reći razvijenu i ispoljenu odgovornost, nezavisnost i inicijativu u rešavanju životnih problema. Nerešene probleme u odnosu na svoje roditelje osoba prenosi na svog partnera, očekuje da će on biti sposoban i jak, „snažna ličnost” koja će njene probleme zavisnosti i neodlučnosti lako i brzo rešavati. Nažalost, to se ne dešava, jer osobu koju nađu obično ima slične probleme kao i ona, ali ih je poricala, ignorisala ili prikrivala. Znatno češće je da je on „šonja, slab, nespretnjaković” ili pak „tvrdoglav, tupav, koji ništa ne shvata i ne razume, i uvek je protiv svega i svačega” (izjave klijenata). Neretko je negativističan, eksplozivan, ljubomoran, sa naglim i eksplozivnim reakcijama, sa izrazitom težnjom povlačenja bez osećanja da je potrebno dati podrške svom partneru.

Odmah po stupanju u brak počinje i „psihološka borba za dominacijom” ili „prevlast u psihičkom prostoru” koja se često odvija nesvesno između partnera.

Lečenje

Lečenje agorafobije je veoma složen i specifičan postupak, posebno stoga što je njegov glavni cilj suzbijanje i/ili otklanjanje napada panike. Lečenje je uvek integrativno, s’ tim što se često koristi kognitivno-bihevioralni, partnersko-porodični i psihoanalitički okvir u psihoterapiji s kojima se nekada primenjuje i davanje lekova.

Autor: Nemanja Kurlagić, psihoterapeut po O.L.I. metodu

Generic selectors
Exact matches only
Search in title
Search in content
Post Type Selectors

PRAVILA O PREUZIMANJU SADRŽAJA

Ukoliko želite da preuzimate tekstove i postavljate ih na svoj sajt ili fejsbuk stranicu, tekst treba da sadrži linkove koji vode ka početnoj stranici ovog sajta.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.