Teorija afektivnog vezivanja (1. deo)

Pre nego što se osvrnemo na Teoriju Afektivnog Vezivanja, želeo bih da u kratkim crtama napišem nešto o Džonu Bolbiju, njegovom gledištu i stavu prema psihoanalizi, kao i uzrocima nastanka ove teorije. Ovaj uvod će nam dati jasniju sliku o samoj teoriji i njenim konceptima.

Džon Bolbi (1907-1990) rođen je u Londonu, u porodici koja je spadala u srednju-višu klasu. Iako solidne materijalne obezbeđenosti, odrastao je u emotivno hladnim odnosima, lišen topline i roditeljske ljubavi. Proučavajući razvoj dece koja su odrastala po internatima i popravnim domovima, morao je se i sam sećati da je s majkom provodio po jedan sat dnevno, uz popodnevni čaj i razgovore nesvojstvene detinjstvu. Otac, čuveni hirurg, bio je preokupiran poslom, dovoljno zaokupljen da je malog Džona viđao samo vikendom i na odmorima. Još jedna dramatična situacija iz njegovog detinjstva desila se sa njegovih 7 godina, kada su ga poslali da živi u internat; osim rastavljenosti od porodice, sada je bio odvojen i od dadilje za koju je bio veoma vezan.

Nakon završenog fakulteta Medicine u 26oj godini, Bolbi započinje svoju obuku za psihoanalitičara pod okriljem klasičnog Frojdovog modela. Njegov analitičar bila je Džoan Rivijer, uticajni psihoanalitičar Frojdovog stanovišta, poznata po svojim prevodima Frojdovih dela. Još veći uticaj na njegov dalji rad imala je Melani Klajn, koja mu je bila supervizor. Međutim, od trenutka saradnje sa njom, Bolbi se sve više udaljava od klasičnih psihoanalitičkih trendova. Zašto je sve ovo bitno?

Temelji Teorije Afektivnog Vezivanja počivaju na nedostacima psihoanalize. Frojd je smatrao da se dete vezuje za majku time što mu ona služi kao objekat za zadovoljenje nagona, odnosno da se beba vezuje za majku samo zato što od nje dobija rasterećenje. Dakle majka nije ličnost, već objekat koji služi da stišava nagone – nahrani, uspava, umiri... Jedina motivacija za uspostavljanje odnosa ljubavi između majke i deteta, svodi se na osnovnu biološku potrebu. Za razliku od Frojda, Melani Klajn je u svojoj „Teoriji objektnih odnosa“ najviše pridavala značaj dečijim unutrašnjim stanjima - konkretnije fantazijama i unutrašnjim reprezentacijama roditelja koja su mešavina nesvesnih (agresivnih i seksualnih) fantazija, i nije pridavala veliki značaj spoljašnjim faktorima koji mogu imati uticaj na dete. Džon Bolbi je kritikovao i jednu i drugu, fingirajući na to da obe teorije obraćaju veoma malo pažnje na ulogu koju sredinski faktori imaju u razvoju deteta. Takođe, zamerao im je na nedovoljnom posvećivanju pažnje ulozi majke koju ona ima u njegovom psihičkom i emotivnom razvoju. To se može zaključiti kada je jednom prilikom, na skupu Britanskog psihoanalitičkog društva, uzviknuo: „Ali, loše majke zaista postoje!“

 

Etološki pristup

 

Procenjujući Frojdovu privrženost Lamarkinovoj evolucionoj teoriji, Bolbi se okrenuo etološkoj literaturi i radovima Roberta Hindea u traženju odgovora. Etologija, u skladu sa modernom teorijom evolucije, objašnjava instinktivno ponašanje u službi očuvanja vrste. Mehanizmi afektivnog vezivanja su instinktivni obrasci ponašanja specifični za vrstu, i oni su u službi su opstanka. Pod instinktivnim mehanizmima on podrazumeva takve kao što su: sisanje, pripijanje, praćenje, plakanje, smejanje. Svaka od ovih vrsta ponašanja na specifičan način doprinosi preživljavanju pojedinca i njegovog potomstva. Dakle, pokazalo se korisnim da se Teorija Afektivnog Vezivanja posmatra kao deo preprogramiranog seta obrazaca ponašanja, koji se u uobičajeno očekivanom okruženju formiraju tokom prvih meseci života i kao efekat imaju to da dete bude manje ili više u blizini svoje *majke, zaštićeno od predatora i u svrsi održanja vrste.

Daćemo jedan primer kako bi stvorili još jasniju sliku o ovim mehanizmima: Dete se, iz ovog ili onog razloga, nađe u njemu nepoznatom okruženju, među strancima. Zanelo se u igri, pa je malo odlutalo. U zavisnosti od intenziteta straha koju dete oseća, ono će početi da traži pogledom majku, da je doziva ili će početi da plače (ispoljavaće ponašanje vezivanja). Plač i dozivanje su jedno od sredstava koje detetu stoji na raspolaganju da signalizira svoju potrebu za negom. Majka će, u zavisnosti od njene responzivnosti, prepoznati tonalitet detetovog plača i odreagovati na način koji će umiriti i pružiti detetu podršku da ne postoji nikakva preteća opasnost koja bi mogla biti životno ugrožavajuća. U ovom slučaju, umirenost je jedini način da se signalizira da su detetove potrebe zadovoljene.

Ovde se postavlja pitanje – da li je i roditeljstvo biološki determinisano evolutivnim faktorima da zaštiti svoje potomstvo, što bi se nazvalo ponašanje brige, ali o tome neki drugi put. Ove reakcije nisu vezane samo za rane godine već se protežu kroz čitav životni ciklus, te je prisutno i kod adolescenata i kod odraslih, bez obzira na pol.

 

Sigurna baza  

 

Centralna odlika Bolbijevog shvatanja roditeljstva jeste to da roditelji treba da obezbede detetu metaforički rečeno - „sigurnu bazu” iz koje dete može da se otisne u spoljašnji svet i istražuje ga. Dete mora da poseduje sigurnost da, kada god se desi nešto što će doživeti kao pretnju ili opasnost po integritet, u nju može uvek bezbedno da se vrati i potraži zaštitu, umirenje ili utehu.

Sistem Eksplorativnog Ponašanja je prisutan istovremeno sa Sistemom Afektivnog Vezivanja. Bolbi tvrdi da se ovaj sistem razvija u funkciji prikupljanja informacija iz okruženja. Aktivira se razvojem radoznalosti koju novi stimulusi izazivaju kod deteta, a prekida se onda kada stimulusi postanu dovoljno poznati detetu. Dete je evolutivno predodređeno da istražuje sredinu u okvirima sigurne vezanosti za majku. Emocije koje su nekada veoma intenzivne, prate sve ove aktivnosti, bilo da uključuju vezivanje, odvajanje, gubitak, eksploraciju ili strah. Ova osećanja su pozitivna ukoliko je emocionalna veza sa negovateljem dobra i konzinstentna; osećanja su negativna ukoliko je negovatelj nedostupan ili se dete suoči sa opasnošću. Rezultat toga je da blizina pozitivno podstiče ponašanja afektivnog vezivanja, dok razdvajanja bolno kažnjavaju gubitkom bliskosti. Roditelj neće obezbediti sigurnu bazu svom detetu u razvoju ako nema intuitivno razumevanje i uvažavanje njegovog ponašanja vezanosti i ako ga ne tretira kao intrinzičan i vredan deo ljudske prirode. Zato je Bolbi termin „zavisnost“ izbegavao u širokom luku.

 

Istaknute odlike i obrasci afektivnog vezivanja

 

Teorija afektivnog vezivanja je formulisana kako bi se objasnili određeni oblici ponašanja, karakteristični ne samo za bebe i malu decu, već i za adolescente i odrasle, koji su ranije bili konceptualizovani preko pojmova zavisnosti i preterane zavisnosti. Ona smatra da je sklonost uspostavljanju intimnih emotivnih veza za određene osobe suštinska komponenta ljudske prirode i naglašava:

a) primaran status i biološku funkciju intimnih emotivnih veza između pojedinaca

b) snažan uticaj koji na detetov razvoj ima način ophođenja njegovih roditelja, naročito majke (odnosno njene zamene) prema detetu

c) da sadašnje znanje o razvoju odojčadi zahteva da teorija razvojnih puteva zameni teoriju koja se poziva na specifične stadijume razvoja

Po pravilu, jedinka koja je slabija i manje iskusna traži negu od nekoga koga smatra snažnijim i/ili mudrijim. Dete ili odrasla osoba u toj ulozi drži se blizine negujuće osobe, pri čemu stepen blizine ili dostupnosti zavisi od okolnosti; otud pojam ponašanja afektivnog vezivanja.

Negovanje, glavna uloga roditelja i komplementarna ponašanju afektivne vezanosti, posmatra se u istom svetlu kao i traženje nege – naime kao osnovna komponenta ljudske prirode. Istraživanje sredine, uključujući igru i različite aktivnosti sa vršnjacima vidi se kao treća osnovna komponenta, i antiteza ponašanju vezanosti. Kada se jedinka (bez obzira na uzrast) oseća sigurno, ona će verovatno da istražuje i udaljava se od svoje figure vezanosti. Kada je uznemirena, anksiozna, umorna ili se ne oseća dobro, ona ima potrebu da uspostavi blizinu.

Tri osnovna obrasca vezanosti koju su prvi opisali Meri Ejnsvort i njene kolege (1971) mogu se sada pouzdano identifikovati, zajedno sa uslovima koji ih podstiču:

1) Obrazac sigurne vezanosti – tu je jedinka sigurna da će roditelj biti dostupan, responzivan i od pomoći ako se suoči sa neprijatnim ili zastrašujućim situacijama. Sa takvom garancijom, ona se oseća odvažno kada istražuje svet. Razvija se time što je majka bila dovoljno responzivna i naštimovana sa detetom i njegovim emocionalnim potrebama.

2) Obrazac anksiozne suprotstavljene vezanosti – jedinka nije sigurna da li će roditelj biti dostupan, responzivan ili od pomoći kada mu se obrati. Zbog ove neizvesnosti, dete je sklono separacionoj anksioznosti i plaši se da istražuje svet. Ovaj obrazac, u kojem je konflikt očigledan, podstiče roditelj tako što pruža pomoć u samo određenim situacijama, ali u drugim ne, čak preteći da će ga ostaviti, i time uspostavlja kontrolu nad detetom.

3) Obrazac anksiozne izbegavajuće vezanosti – kod nje jedinka ne veruje da će joj se, kada traži negu, pružiti pomoć, već naprotiv, da će uvek biti odbijena. Kada osoba sa ovakvim izraženim obrascem vezanosti pokušava da živi svoj život bez ljubavi i podrške drugih, ona pokušava da bude emocionalno samodovoljna, što bi neki kliničari mogli okarakterisati kao dozu narcističkog poremećaja ličnosti.

Iako se u većini slučajeva opaženi obrazac ponašanja u priličnoj meri podudara s jednim od tri poznata tipa, postoje i izuzeci. M. Ejnsvort je posmatrala majke i decu i nizu kratkih epizoda, i došla do zaključka da se neka deca delovala dezorganizovano i dezorijentisano. Jedno dete, na primer, deluje zbunjeno, drugo se sledi, treće vrši neku stereotipnu radnju, četvrto započne pokret i zatim ga bezrazložno prekine. Ova deca ispoljavaju Dezorganizovanu verziju jednog od tri tipa obrasca, obično „anksiozno suprotstavljenog“. Neki slučajevi su viđeni kod dece koju su roditelji fizički zlostavljali i/ili teško zanemarivali. Drugi se javljaju u dijadama u kojima majka pati od teške forme bipolarnog poremećaja, i koja postupa prema svom detetu na nedosledan način. Još neki slučajevi su viđani kod majki koje su same pretrpele neki oblik fizičkog ili seksualnog zlostavljanja.

Primeri ovih reakcija su: Dete puzi prema majci, ali iznenada skrene u drugu stranu ili ide prema majci, ali okrenute glave.




------------------------------------------------------------------------------------------------------------
*Izvorno mother-figure biće prevedeno kao majka, ali se podrazumeva da se radi o bilo kojoj osobi u ulozi majke, odnosno o osobi koja se primarno stara o detetu, bez obzira na pol.

Reference: Džon Bolbi „Sigurna baza” (Zavod za udžbenike, Beograd 2011)

Tekst napisao: Kurlagić Nemanja, psihološki savetnik i psihoterapeut O.L.I. centra