Helikopter roditeljstvo

Termin „Helikopter roditeljstvo“ nam dolazi iz SAD-a i Kanade, a upotrebljava se za roditelje koji se stalno vrzmaju oko dece, bdiju nad njima i ometaju ih u igri ili radu, želeći time da ih (pre)zaštite od svih mogućih poželjnih i nepoželjnih frustracija.  Oni su izrazito angažovani u školsko postignuće svoje dece, veoma bliski sa njima i dobri savetnici koji im pomažu da prebrode teške životne periode. Medjutim kratak je put od angažovanog do opsednutog roditelja…

Ovaj stil roditeljstva je svakako postao jedan moderni fenomen.

 

„Nastanak” helikopter roditelja

Poreklo ovog fenomena vezano je za društveno, sociološko i kulturološko stanje društva u kome živimo. Živimo u društvu opterećenim perfekcionizmom. Roditelji žele da obezbede deci sve najbolje – školovanje, udobnost doma, posao, sport kojim se bave, rajsko detinjstvo... ne ostavlja se prostor da dete napravi grešku iz koje treba da nauči. Pošto je tržište rada sve kompetitivnije, samim tim je budućnost sve neizvesnija. Ovo preterano ponašanje može biti potpuno negiranje neizvesne stvarnosti koju na svaki mogući način pokušavamo da kontrolišemo.

 

Posledice helikopter roditeljstva

Ovakav model može biti potpuno onesposobljavajuć za dete, tako da se ono u novonastalim frustrirajućim situacijama oseća paralisano i anksiozno. Dete oseća isto što i roditelj, a u ovom slučaju roditelji su preplavljeni svojim brigama – anksioznostima. Dakle, kada je roditelj preplavljen anksioznošću, on to isto prenosi na svoje dete. Umesto da nauči svoje dete kako da se nosi sa brigama i anksioznostima, on još pridodaje detetu, a ono nije u mogućnosti da prepozna i obradi takve emocije i samo postaje anksiozno, preplašeno spoljašnjim svetom, brigama i frustracijama koje sa sobom nosi život. Tako se dete tokom života ne nauči zdravom samopouzdanju, samostalnosti, ne nauče da prihvataju neuspehe. Pored toga, ne budu u stanju da donose samostalne odluke koje se tiču sopstvene budućnosti, te se time vraćaju svojim roditeljima ili kompenzuju na svoje partnere.

Logika nalaže da ako detetu ne prepustimo da se samo nosi sa svojim frustracijama i anksioznostima mi mu (nesvesno) šaljemo poruku da ono nije ni doraslo takvom zadatku, a samim tim da je nesposobno što dovodi do niskog samopouzdanja i samopoštovanja.

Istraživači na državnom koledžu Kin u Nju Hemširu u SAD, ustanovili su da studenti koji su odrasli sa prezaštitnički orjentisanim tj. „helikopter“ roditeljima pretežno manje otvoreni za nove ideje i akcije, ranjiviji, anksiozniji i sa manje samopouzdanja od dece koja su imala malo „distanciranije“ roditelje.

 

Kako naći pravu meru?

Pre svega, neophodno je rešiti se iluzije da možemo sve kontrolisati u životu svog deteta. Naravno da je prirodno imati želju da zaštitimo svoje dete, ali je istovremeno neophodno ostaviti mu „optimalnu dozu frustracije” kako bi naučilo da se uhvati u koštac sa životom. Zaštiti svoju decu od opasnosti je vrlo važno – ali još je važnije naučiti ih da sami procenjuju rizik i rešavaju svoje probleme. Pustite decu sa uzice i prihvatite da će biti nezgoda i razočaranja.

Moderna propaganda plasira stav da dete treba da odlučuje kako će u porodici proticati dan, da spavaju sa njima, da udovoljavaju željama deteta... Roditelji deci moraju da postave zdrave granice!  Prava mera je razumna procena dobiti i štete. Dakle, ako je šteta od neke dečje aktivnosti relativno mala, onda je iskustvo koje iz nje može da izvuče dragoceno.

Da bi dete postalo nezavisna odrasla osoba, ono mora da oseti da sme da pogreši, da sme da odbije, da sme da ne posluša, i kada pogreši, da snosi posledice koje mu je ta greška donela, da oseti razočaranje, tugu oko nekog neuspeha, da podnese poraz svoje nesavršenosti… Tako se uči kroz život!

 

Slika preuzeta sa baysidejournal.com

Autor: Nemanja Kurlagić psihoterapeut i psihološki savetnik