Šta želite - psihoterapijsku frustraciju ili instant rešenje?

Kada klijent dođe na psihoterapiju, kao po protokolu inicijalna seansa započne razgovorom o tome da li će uspeti da se oslobodi svoje patnje i da li će, kao ishod psihoterapijskog tretmana, uspeti da „bude srećan“ - što se i s’ pravom očekuje da će njegovi napori na psihoterapijskoj seansi uroditi plodom. Međutim, odgovor koji usledi donosi kod nekih razočaranje, malodušnost, pa i gubitak volje za psihoterapijom. Pravi odgovor bi glasio: Nije zagarantovano!


Frustracije koje treba savladati

 

Frojd je još pre nekoliko decenija rekao da psihoanaliza može pomoći klijentu da se oslobodi neurotične bede, ali ne i svakidašnje nesreće, tegoba koju donose uslovi ljudske egzistencije. Očito da Frojd nije bio marketinški nastrojen prema svojim klijentima mašući „najjeftinijom“ mogućom ponudom instant rešenja u samo nekoliko seansi. Rekao je jasno i otvoreno da od rudimentarnih ljudskih egzistencijalnih tegoba nije moguće pobeći, ali je moguće i suočiti se sa njima na zreo i produktivan način. Psihoterapija ne može čoveka učiniti srećnim, jedino čovek to može sam za sebe da uradi. Ona može da nauči čoveka kako da se nosi sa životnim tegobama, da ga osposobi za nove načine funkcionisanja u međuljudskim, poslovnim, životnim ili bilo kojim drugim interakcijama, da promeni svoje ustaljene obrazce mišljenja i ponašanja, da vidi van okvira svojih emocija i razmišljanja, da ga nauči da viteški podnosi patnje koje život sa sobom nosi, ali ga ne može učiniti srećnim...

Sledeće pitanje koje izrasta iz prethodnog jeste: „Koliko dugo će psihoterapija trajati?“ I ovde sledi odgovor koji nije previše ohrabrujući: završetak tretmana zavisi od brzine kojom će se kretati analizant i analitičar. Podsetimo se da je stara, arhaična bebeća želja uvek koncipirana sa fantazijom da se zadovoljenje postigne sa što manje odlaganja i napora. U današnjem reklamnom društvu sve izgleda brzo i lako, instant kafa, zarada, jelo, seks, zabava, provod, uživanje. Nažalost, psihološki zakoni su čvrsto ograđeni činjenicom da „sve što je brzo, to je i kuso“. Dobro, ne baš sve, ali se ovo odnosi na uspostavljanje unutrašnje psihičke stabilnosti.

Ako i ovu frustraciju savlada, sledi još jedna frustracija u vezi garancije da će, kada je već odustao od potrage za srećom, te pristao na nedefinisani period ispunjen njegovim naporima da dosegne svoj cilj, analizant očekivati barem nekakve garancije da će njegovi napori i frustracije rezultovati uspehom. Čak ni ovo mu se ne garantuje. Moglo bi se reći da je analizant u psihoterapijskom tretmanu, onog trenutka kada je prihvatio da uđe u njega, već na samom početku napregao toleranciju na frustraciju do popriličnih granica. Ali, ovo je tek samo početak...

Kada se budu formirala pravila igre analitičkog rada, kada mu se naloži „osnovno pravilo“ da mora da saopšti sve što mu je na pameti, bez obzira koliko to bilo neprijatno, nevažno, nepovezano, trivijalno, sramno ili teško – analizant se ovom pravilu mora povinovati. Povinovanje je samo u retkim slučajevima doživljeno bez narcističke povrede. Jedan primer je pravo oličenje ovih stvari: muškarac koji se podvrgao analizi, imao je problema da leži na kauču, a da ne gleda svog sagovornika direktno u oči. Krivio je vrat na sve moguće načine kako bi „imao na oku“ analitičara. Njemu samom je bilo krajnje frustrirajuće da se drugom muškarcu „pasivno preda“, s obzirom da je svaki od njih, uključujući i analitičara, „rival“ „protivnik“ „potencijalni neprijatelj“. Osujećenje ovog dela narcizma tera da odustanemo od svesnih ego-funkcija, odnosno najsavršenijih formi mišljenja, komunikacije i reprezentacija, na koju je svako od nas osobito ponosan. Slobodne asocijacije kao regresivni način komuniciranja zahtevaju da se prethodne funkcije „isključe“ te to sa sobom nosi da oseti stid, nelagodu i anksioznost.

Zatim sledi dodatna frustracija - „apstinencijalno pravilo“. Klijentu se sugeriše da ne čini nikakve veće promene i odluke u životu, pre nego što se ne analizira njegova motivacija, da ne traži laka pražnjenja napetosti, već da napetost unese u psihoterapijsku seansu kako bi bila analizirana... Odložiti nešto što čoveku deluje kao ispunjenje želje, veoma odstupa od moćnog, ali infantilnog principa zadovoljstva. Umesto pokušaja da se na infantilne načine zadovolji želja, psihoterapija nudi čoveku odrastanje, toleranciju na frustraciju koje život sa sobom nosi, i realistične mogućnosti da se zadovolji želja na načine koji su razvojno produktivni za rast ljudske jedinke.

Tokom analitičkog rada, usled mnoštva transfernih reakcija, javiće i se potreba za njihovim zadovoljenjima. Međutim, analitičar ne pruža klijentu ono što mu mama i tata nisu pružili, ne zadovoljava klijentove infantilne potrebe. Analitičar se može saosećati sa analizantovom patnjom zbog reaktiviranih potreba iz detinjstva, razumeti ih i prihvatiti, ali ne i zadovoljiti. Psihoterapija uči klijenta da kada ponovo oseti i proanalizira takve reakcije iz detinjstva, nađe načina da se suoči sa njma, bolje ih podnosi i nađe zrelije i funkcionalnije načine njihovog zadovoljavanja.

 

Pa šta onda činiti?

 

Nažalost, mnogi se odluče da ne dožive frustraciju i tegobu koja je potrebna kako bi čovek izrastao iz nje veći i jači. Pre nešto više od jednog veka Fridrih Niče je rekao: „Ono što te ne ubije, ojača te.“ Izgleda da je ljudska priroda pomalo surova i postavila je pred nas zadatak da, ukoliko želimo da napredujemo, moramo da prođemo kroz „sito i rešeto“ kako bi smo uspeli da savladamo sami sebe. Ukoliko se odlučimo na takav korak, naš um i telo i emocije uvek budu zahvalni za ono što činimo za njih.

 

autor: Nemanja Kurlagić - psihološki savetnik i psihoterapeut

reference : "Sposobnost za ljubav i rad I" Nebojša Jovanović