Kako terorizam utiče na našu psihu?

Kada se teror, kultura i ljudski um sudare

 

Prošle nedelje, beli kombi je ubrzao preko „London bridža“ udarajući u gomile pešaka. Ubrzo nakon toga, tri napadača iskočila su iz vozila i brutalno ubadali ljude. Ovaj krvožedni napad je poslednji od tri napada koji su pogodili Englesku u poslednjih deset nedelja, ostavljajući za sobom 33 ljudske žrtve i još mnogo povređenih. Pored brojnih srednje-istočnih zemalja, Belgija, Francuska, Rusija, Sjedinjene Američke Države takođe vode bitku protiv terorizma još od početka 2016 godine. U to uključujem ne samo politiku, nego i obične ljude – muževe, žene, decu, braću i sestre koji podležu tragičnim aktima nasilja.

I mnogi u medijima se pitaju „zašto“? Zašto teroristi oduzimaju živote nevinih ljudi? Neki komentatori su fokusirani na pretpostavci da su u ceo akt terorizma uključeni politički motivi, dok drugi govore o takozvanom „copycat“ efektu gde se kriminalno delo sprovodi, ugledajući se na prethodno počinjeno. Neki od njih jednostavno kažu: „To je kriminalno poremećeno ponašanje“. Istina je takva da ne možemo ući u um terorista. Mi verovatno nikada nećemo saznati zašto su trojica muškaraca, koji su sada mrtvi, uradili to što su uradili na Londonskom mostu. Ipak, mislim da bi se njihov čin trebao okarakterisati zdravo za gotovo – teroristički.

Na nekom nivou – cilj je da se raširi teror.

Ovde se nameće pitanje: Da li su ovi napadači uspeli da ostvare svoj cilj? U jednom smislu, odgovor je ne. Većina nas živi naše živote relativno normalno. Ne hodamo konstantno osećajući se prestravljeni od događaja koji se dešavaju oko nas. Idemo na posao, provodimo vreme sa porodicom, družimo se sa prijateljima isto kao što smo radili pre terorističkog akta. Ali, da li ovi dan za danom normalni činovi kriju neke pomake u našoj kulturi? Mogu li postojati neki skriveni, podmukli uticaji terorizma koji pored nas prolaze nezapaženo?

Da bi smo odgovorili na ovo pitanje, moramo razumeti kako teror utiče na emocije. Psiholozi Šeldon Solomon, Tom Piščinjski i Džef Grinberg su proveli decenije proučavajući finese terorizma i njegovog uticaja na nas. Njihova perspektiva je komplikovana, najblaže rečeno, ali istačinju mnoge važne činjenice. Prema njihovim spisima, kolektivno poznatim kao „Teorija upravljanja terorom“, samo ljudska bića mogu da osete strah u svojoj punoći, jer smo jedine životinje koje imaju kognitivni kapacitet da shvate da će umreti. Ako budemo imali sreće, možda ćemo živeti 80 ili 90 godina. Naravno, mnogi od nas će i pre toga podleći bolestima, nesrećama ili biološkim zakonima.

Ako zastanemo da razmislimo o tome – osećali bi se zaista prestravljeno. Srećom, ne provodimo toliko vremena razmišljajući o tome.

Prema „Teoriji upravljanja terorom“, to je zato što ljudska bića imaju moćan alat koji im omogućava da se psihički branimo od osećaja preplavujućeg terora, a to je – kultura. Naravno, nisu sve kulture iste, ali većina ponudi neku vrstu sigurnosti, pod uslovom da se ponašamo na način koji odgovara toj kulturi. Neke kulture (ili religije) im obećavaju večni život. U Hrišćanskoj kulturi (kao i u mnogim drugim verskim kulturama), im je doslovno obećan večni život ukoliko žive moralno, imaju veru i čine dobra dela. Ali, čak i naša potrošačka sekularna kultura nudi „simboličku“ besmrtnost noseći naše socijalno nasleđe napred, u oblicima kao što su: preduzeća koja gradimo, umetnost koju stvaramo, znanje koje prenosimo ili dece koju podižemo. Kultura takođe daje utešno uverenje kao što je „ako učiniš nekome loše, loše će da ti se vrati“. Drugim rečima, mi smo u stanju da se uverimo: „Ja radim prave stvari, živim u skladu sa mojom kulturom, tako da sam siguran.“ I što smo više u stanju da živimo sa standardima naše kulture, sigurnije i bezbednije se osećamo. Logično, znamo da ništa od toga nije sasvim tačno, ali je dovoljno da odvrati naše misli na jednostavnost i da nas odvrate od surove realnosti u kojoj postoji mogućnost pretnje baš tu iza ugla.

Ali terorizam udara direktno na slabe strane ove psihološke odbrane. To je zato što su teroristički akti nepredvidljivi. Ljudi koji su išli u „Svetski trgovinski centar“ 11. septembra 2001 godine su jednostavno krenuli na posao. Ljudi na stanici Atoha 2004 godine su ulazili u voz. I ljudi na Londonskom mostu su prošle nedelje su uživali u svom običnom danu šetajući se i posmatrajući reku Temzu. Teroristički akti nas podsećaju na vrlo opipljive načine da niko nije bezbedan.

Dakle, ako terorizam pokazuje da nismo bezbedni, zbog čega i dalje nismo toliko potrešeni?

Odgovor je da se naši odbrambeni kulturološki mehanizmi prilagođavaju i otvrdnjavaju. Kada se podsetimo na naš krhki život i smrtnost, Solomon, Piščinjski i Grinberg tvrde da se još čvršće držimo za kulturni svet koji nas najviše teši. To je jedan od razloga zašto terorizam protiv države teži da dovede do povećanja nacionalizma. Na primer, nakon terorističkog napada 11. septembra, američke zastave su se mogle videti na praktično svim stambenim ulicama u toj zemlji, a da ne pominjemo na mnogim automobilima, biznis centrima, autobusima, bilbordima... Zalaganje za kulturu i stvaranje osećaja stabilnosti države je duboko utešno kada želimo da smanjimo strah. Okupljanje američkog stanovništva nakon 11. septembra je dobra stvar. U mesecima nakon tih napada, ljudi koji su posetili Njujork su primetili kako se jedni prema drugima ponašaju sa puno obzira, brige i pomoći.

Ali naši mehanizmi odbrane imaju i svoju tamnu stranu: oni mogu da stvore jaz između ljudi različitih kultura.

Ako pogledamo našu kulturu u periodu nakon terorističkog napada, sve što je potencijalno ugrožava, postaje pretnja našem psihičkom i emotivnom stanju. Problem postaje u globalizaciji sveta, a izazovi našeg kulturnog pogleda na svet su svuda. Naši životi se prepliću sa drugim narodima različitih kultura, koji su rođeni u različitim zemljama, i imaju drugačije poglede i uverenja nego mi. Na neki način, postojanje ljudi sa različitim shvatanjima od našeg dovodi naše verovanje u sumnju. Na primer: ako postoji uverenje u našoj kulturi ili religiji da čineći nešto (ili suzdržavajući se od nečega) će nam omogućiti da pristupimo „zagrobnom životu“, a drugoj je ta vrsta ponašanja besmislena, ta druga kultura sa kojom se susrećemo dovodi u pitanje naša uverenja (a samim tim i stabilnost). Ako nismo oprezni, naše unutrašnje osećanje bi moglo da odmah gleda podozrivo i sa prezrenjem na tu kulturu i ljude koji se pridržavaju, ili ne pridržavaju, tih postulata. Iliti – da bi moja kultura bila upravu, njihova mora da bude pogrešna.

Ovo nije samo teorija.

Primer klasičnog istraživanja koje se pojavilo u „Journal of personality and social psychology“: Amerikanci su upitani da pročitaju transkript intervjua visoko akreditovanog stručnjaka, koji je izrazio nepovoljne stavove prema SAD-u. Nakon čitanja intervjua, učesnici su zamoljeni da ocene stepen do kojeg su zadovoljni člankom i da li bi želeli da upoznaju stručnjaka koji je napisao ovaj članak. Međutim, ovo je interesantan deo – neposredno pre nego što su čitali članak, neki učesnici u istraživanju su zamoljeni da razmišljaju o svojoj smrti i da prate emocije koje se pojavljuju tokom tog razmišljanja. I desilo se upravo onako kako je „Teorija upravljanja terorom“ predvidela. Oni koji su zamišljali svoju smrt neposredno pre čitanja intervjua, imali su mnogo negativnije mišljenje o osobi koja je pisala ovaj članak, nego one koje nisu to radile. Još više intrigatno jeste da se to dešava nesvesno. Niko od učesnika istraživanja nije znao da to radi.

Ovo je samo jedno od nekoliko desetina istraživanja koje pokazuju da, kada se podsetimo na realnost smrti, ljudi imaju tendenciju da se drže svojih uverenja i kultura i da omalovažavaju osobe sa različitim verovanjima i kulturama.

Teroristički napadi nas podsećaju na smrtnost i nepredvidljivost našeg života. Ako je „Teorija upravljanja terorom“ upravu, takvi napadi će postepeno dovesti do veće društvene i političke podele, predrasude i sumnju među ljudima različitih kultura.

To je zastrašujuća prognoza koja bi trebalo da nas baci na razmišljanje.

 

napisao: David B. Feldman (profesor psihoterapije na Unverzitetu "Santa-Klara")

tekst preveden sa psychologytoday.com