Kada samoubistvo nema smisla

Šta je moglo da se dešava u umu rok zvezde

 

Ponekad ljudi izvrše samoubistvo, a mi smo u stanju da stvaramo pretpostavke o tome zašto se to desilo. To je strašno i narušava naš unutrašnji mir, ali na osnovnom nivou uvereni smo da razumemo. Prvo ko nam padne na pamet jeste Robin Vilijams. Dugo vremena se borio sa depresijom, a njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Svi smo želeli da je on pravovremeno mogao pronaći više podrške i pomoći, ali ne verujem da je za milione koji su ga voleli njegovo samoubistvo bilo iznenađujuće, koliko depresivno i poražavajuće.

Međutim, postoje samoubistva koja jednostavno nemaju smisla. Naše viđenje neke osobe ne uklapa se u to kako vidimo njegov privatni i javni život. Partneri ili druge voljene osobe su šokirani i često govore da osoba nije bila suicidalna. Društvo voli da razmatra o nečemu dubljem kada čuje da ta osoba nije bila sklona samoubistvu, kao što je mogućnost skrivenog života od očiju javnosti.

Imam drugačije mišljenje na osnovu ličnog iskustva, koje bih želela da podelim sa vama.

Postoje mnoge vrste samoubistava. Neka su društveno ili kulturno zasnovana kao što je Sepuku – deo japanskog samurajskog kodeksa časti. Za neke, samoubistvo je čin usamljenosti i očaja koji odgovara sa onim što se stvarno dešava u životu. Ovo samoubistvo je reakcija na životne događaje. Zatim, tu je ubistvo iz bolesti mozga. Ja ovo zovem „moždano hemijsko samoubistvo”. To su ljudi koji „imaju sve”, koji kvalitetno rade svoj posao i dele svoj privani život u javnosti. Ljudi poput Krisa Kornela.

 

Kako dodje do toga da ljudi koji naizgled imaju sve što se može poželeti, izvrše samoubistvo?

 

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo da bolje razumemo samoubistvo kao simptom bolesti. Umesto da na samoubistvo gledate kao na čin svesnog izbora koji se dešava kada neko ne želi da živi, moramo da vidimo i drugu stranu suicida. Ona vrsta koju sam ja iskusila.

 

Suicidalne misli i ponašanja koja potiču iz bolesti

 

Na internetu možete pronaći mnoge informacije o meni. Ja sam pisac sa bipolarnim poremećajem ličnosti, sa preko 450.000 prodatih knjiga. Podučavam ljude o tome kako se nositi sa bipolarnim poremećajem. Neverovatno otvoreno govorim o svojim svakodnevnim borbama. Po svim standardima, izborila sam se sa bipolarnim poremećajem: moji odnosi su stabilni; učim ljude oko sebe da mi pomažu, a druge da se nose sa svojom bipolarnošću; nastavljam sa životom uprkos mnogim zdravstvenim preprekama; pomažem drugima koji su suicidalni. Pomislili bi ste da mi sve to omogućava imunitet od samoubilačnih epizoda?

Ne.

Prošle godine sam se preselila na jug Francuske kako bih ostvarila svoj san. I to mi je pošlo za rukom. Krenula sam u školu, počela da balansiram između posla i škole i neko vreme je išlo sasvim dobro. Jednoga dana, sedela sam u svojoj sobi u Kanu. Bukvalno sam slušala udarce talasa Mediterana ispod mog prozora. Videla sam predivne narandžaste i žute zgrade sa glinenim crepovima. Osluškivala sam neverovatan zvuk vozova koji putuju iz Pariza, I prolaze nedaleko od mog prozora. Bilo je kao u raju. Tokom tih nekoliko dana, bila sam pomalo depresivna, ali sam pretpostavljala da je to zbog velikih promena koje su mi se dogodile u kratkom vremenskom periodu. Generalno, znala sam da sam donela pravu odluku.

A onda se dogodilo nešto neočekivano. U glavi sam čula glas: “Džuli, iskoči kroz prozor. Iskoči odmah!” U isto vreme, javio se intenzivan osećaj i uverenje da će sve biti bolje, ukoliko izvršim samoubistvo. Izgledalo je kao sasvim normalna želja, kao kada poželite da odete na plažu. Nije bilo ničega što bi opravdalo ovakvu vrstu osećanja i mišljenja. Ako bi ste osmotrili moj život u ovom trenutku, nije imalo nikakvog smisla niti povoda za moju suicidalnost.

Ali, bilo je nešto u mom mozgu što je stvaralo smisao ovakvom činu. Moj poremećaj raspoloženja dolazi sa samoubilačkom depresijom. Neočekivano se aktivira. Ne moram da budem uznemirena ili tužna. To se jednostavno desi bez ikakvog povoda. Osećaj je stvaran kao disanje. Čujem glas, imam misao, a u glavi mi se stvara film o mom iskakanju kroz prozor. Nešto u meni jednostavno viče: „Uradi to Džuli! Uradi to!”.

To je visceralno. Deluje magnetišuće, hipnotički i REALNO. Moždane hemikalije su daleko moćnije od bilo kog leka, i kada prestaju da deluju, postajem suicidalna. Mnogo puta sam se susrela oči u oči sa smrću.

Nekoliko minuta kasnije, plan protiv samoubistva koji sam kreirala pre 20 godina pomogao mi je da prebrodim ovaj napad. Nema svako plan da se suprotstavi ovim intruzivnim mislima, ali ja imam.

Kada neko nema unapred isplaniranu tehniku da se suoči sa ovakvim neobjašnjivim mislima, rezultujuće samoubistvo nikada se neće i ne može objasniti. Hemikalije u mozgu pobeđuju, bolest pobedi. U ovom slučaju, ne radi se o ubijanju sebe, već bolesti koja nas ubija.

To je drugačija vrsta samoubistva.

Ako iscrpno pogledate na moj život, ja nisam samoubilački kandidat. Ali, ako gledate na moju bolest – jesam. Nije bilo ničeg što bi se dešavalo u toj sobi, a što bi moglo objasniti moje iskakanje kroz prozor, osim bolesti.

Sećam se kako sedim sama, nakon što sam promislila o tome da sam htela da iskočim kroz prozor. Počela sam da plačem i rekla sam sebi: „Bože moj. Mnogo sam bolesnija, nego što sam mislila.” Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim da sam imala hemijsku reakciju mozga na moje novoprepisane lekove za san. Prestala sam sa terapijom, i suicidalne misli su prestale u roku od dva dana. U tim trenutcima bila sam veoma sklona samoubistvu, i mogla sam da umrem u najsrećnijem periodu svoga života.

Sada se možemo zapitati: „Kako neko ko je kao Kris Kornel, oženjen čovek sa troje prelepe dece, u jednom od najvećih bendova na svetu, ko je upravo završio svoj neverovatno uspešan nastup, ode u sobu i ubije se?”

Ako ima mozak kao moj, on je bio bolestan, i njegov mozak je izvršio samoubilačku epizodu. Možda to nije imalo nikakve veze sa njegovim čudesnim životom. Ponekad je bolest jednostavno jača od osobe. Ponekad lekovi naprave nered sa našim moždanim hemikalijama.

Ideja da suicidalne ideje ostavljaju ljude na miru kada ostvare svoj život je apsolutna laž.

Ideja da biti zaljubljen i imati decu treba i može da spreči čoveka da izvrši samoubistvo je laž. Ponekad je bolest suviše jaka i ubije ga tako kao kada bi ga zadesio srčani udar.

Nisam poznavala Krisa Kornela, ali znam zašto neki ljudi za koje se čini da imaju sve, oduzimaju sebi život. Ne znam šta se dešava u njihovim odnosima, ali znam šta se dešava u njihovim mozgovima. Kada samoubistvo počnemo da tretiramo kao fizičku bolest, postoji mogućnost da smanjimo ovako naprasne činove.

Kada otvoreno razgovaramo o hemijskim i biološkim faktorima suicidalnosti, učimo ljude da se u najdubljem trenutku situacije povuku i kažu sebi: „Čekaj, ovo nisam ja, ovo ja ne želim, to želi moja bolest. Potrebna mi je hitna pomoć.”

Nisam poslušala glas koji mi je govorio da iskočim kroz prozor, ali ne zbog toga što sam jača od drugih. Nisam ga poslušala jer sam upoznala sebe i naučila šta se dešava kada se moj depresivni bipolarni mozak „razboli”. Možemo naučiti druge da učine isto tako.

Kris Kornel, Vi ćete zauvek biti u mom sećanju. Došli ste na scenu u kožnim pantalonama, sa belom košuljom i jaknom kamila boje. Razbijali ste! A onda smo moj brat i ja uz pomoć vaše pesme odlutali u drugu dimenziju. Bili ste voljeni!

PC: Supruga Krisa, Viki Kornel, dala je izjavu za „Roling Stons” magazin o lekovima koje je Kris uzimao pre nego što je izvršio samoubistvo.

Vreme je da razgovaramo o neželjenim efektima od strane psihijatrijskih lekova!

 

- tekst je preuzet sa psychologytoday.com

- tekst napisala Džudit Fast