Opsesivno-kompulsivni poremećaj

Pre početka ovog teksta, želeo bih da podvučem jasnu crtu između opsesivno-kompulsivnog poremećaja i opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti. Inače, reč opsesija (obsessio) je reč latinskog porekla koja znači „obuzetost nečim“. Kompulzija (compulsio), takođe reč latinskog porekla znači „primoravanje“, odnosno „prinuda da uradimo nešto“.

Kada govorimo o opsesivno-kompulsivnom poremećaju mislimo na poremećaj koji karakterišu prisilne misli, ideje i njihova ruminacija. Osoba koja ih doživljava, vidi ih kao nametnute, nepoželjne, odvratne, besmislene i nepodnošljive, ali i kao nešto što je van njihove kontrole i mimo volje, nešto čemu se ne može suprotstaviti. Suština opsesivnih misli sastoji se u osećanju obolelog da je celokupan sadržaj doživljavanja unutrašnje prirode, to jest njihov sopstveni. Sa njim se osoba stalno bori, a borba je prebojena strahom od mogućnosti sprovođenja u delo takvih misli i ideja, što na kritičkom nivou ukazuje na postojanje unutrašnjeg konflikta.

S’ druge strane, imamo opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti koji je aloplastičan. Šta to znači? Za razliku od osobe koja pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja i koja svoje misli doživljava kao svoje lične, svesne su da imaju problem i teže da promene sebe (iliti autoplastični), osobe sa OKPLom ne vide problem u sebi i imaju strogu tendenciju ka tome da su drugi ljudi i okolina ti koje je potrebno promeniti. Simptomi ljudi koji pate od OKP-a ih često sputavaju da budu funkcionalni na poslu, dok su ljudi s OKPL-om često prepoznati kao radoholičari koji imaju probleme s perfekcoinizmom i mogućom pratećom prokrastinacijom u radu, ali veće probleme s kolegama, autoritetima, generalno, drugim ljudima koji se ne slažu s njihovom sitničavošću i životnom filozofijom. Takođe, ljudi koji pate od OKPL-a ne smatraju da im je potrebna psihoterapija. Često potraže profesionalnu pomoć kada im, na primer, partner zapreti razvodom ili prekidom veze ili kada ih članovi primarne porodice nateraju na lečenje jer ne mogu više da se nose s njihovim naredbodavnim stavom i tiranisanjem pravilima. OKPL može, a i ne mora biti praćen opsesivnim mislima i idejama.

Ovaj tekst će biti posvećen opsesivno-kompulsivnom poremećaju.

 

Epidemiologija

 

Savremena istraživanja pokazuju da on obuhvata oko 2% populacije. Drugim rečima, u svetu od ovog poremećaja boluje oko 50 miliona ljudi. U Sjedinjenim Državama je peti po zastupljenosti. Poremećaj počinje svoj razvoj u periodu detinjstva, mladalaštva ili ranog odraslog doba. Zabeležen je početak oko šeste godine, 2/3 obolelih počinje da ispoljava simptome pre navršene 15. godine, a u periodu između 20. i 30. godine definitivno se ispoljava tipična klinička slika. U literaturi se navodi da je poremećaj podjednako zastupljen kod oba pola. Nije retko da se osobe koje pate od OKP obrate za pomoć tek posle više godina mučenja s ovim smetnjama. Do danas nije baš najjasnije iz kojih razloga uglavnom dugo čekaju pre nego što potraže pomoć, ali se pretpostavlja da je u pitanju nada da će problem proći, kao i stid povodom problema i socijalna stigma koja može da ih okruži.

 

Klasifikacija, klinička slika i dijagnoza

 

Rasprave o tome kako klasifikovati opsesivno-kompulzivnu psihopatologiju oduvek su bile žučne, ali ni do danas nisu donela rešenja koja su opšteprihvaćena. U DSM-III-1980, on je svrstan u grupu stanja straha, jer se stalo na stanovište da je primarna funkcija opsesivnih misli i radnji zaštita i suprotstavljanje strahu. U MKB-10-1992 on je svrstan u grupu Neurotskih, sa stresom povezanih i somatomorfnih poremećaja.

U većini slučajeva oboljenje počinje postepeno, tipično za hronične i progresivne bolesti. Ali u nekim slučajevima, on može da počne naglo kada je povezan sa neurobiološkim oboljenjima ili jasnim događanjima iz života koji percipitiraju početak oboljenja (stres, promena ili gubitak posla, smrt ili gubitak bliske osobe, razvod braka, promena sredine). Izdvajanje opsesivno-kompulsivnog poremećaja od drugih psihopatoloških stanja veoma je komplikovano jer se on komorbidno povezuje sa drugim psihičkim poremećajima. Često može da bude skopčan sa raznim oblicima fobičnih stanja, socijalnom fobijom, depresijom, alkoholizmom, paničnim poremećajem, trihotilomanijom, hipohondrijom.

Oblici sa kojima se opsesivne misli ispoljavaju su raznovrsni. To mogu da budu fraze, stihovi, reči ili misli koji su besmislenog ili skaradnog sadržaja. Jedna od glavnih karakteristika jesu opsesivna razmišljanja. Sadržaj opsesivnih misli često je povezan sa seksualnim ili agresivnim porivima, mada može biti povezan i sa temama religije, čistoće i zaštitom od prljavštine, moralom, strahom i sumnjom, dobrotom nasuprot zla, potčinjavanju ili borbi sa autoritetima, redu i simetriji, tačnosti i potpunosti, vremenu, životu i smrti i sl. Kada je reč o načinu življenja ovih osoba, čest slučaj jeste da su ove misli onesposobljavajuće i dovode do osiromašenja života. Oboleli često opsesivno zamišljaju zastrašujuće situacije, događaje, čitave scene kao što su saobraćajne nesreće, povređivanje nekoga (bliskog ili dalekog), bizarne seksualne odnose ili incestuozne misli. Opsesivna ubeđenja koje oboleli smatra svojim su prateći problem, a princip je jednostavan – njihove misli su isto što i njihova dela. Opsesivna sumnja takođe navode osobe da sumnjaju u sve ono što misle i ono što rade. Opsesivni podsticaji da se nešto misli ili da se učini mogu biti jako neprijatni. Po pravilu, to je uvek u suprotnosti sa njihovim moralnim normama i namerama. Najčešći su sa proveravanjem i brojanjem. Osobe stalno nešto proveravaju – da li su zaključali, da li su izgasili električne aparate, broje, računaju, kombinuju, što može dovesti do potpunog iscrpljivanja.

Kliničku sliku karakterišu i kompulzivne radnje. To su prisilne misli izražene kroz određene aktivnosti, pokrete, oblike ponašanja, način hoda, održavanje lične higijene – naročito nakon upotrebe toaleta. Na simboličan način, kod ritualnih radnji pokušava se da se neka opasnost izbegne. Ukoliko budu sprečeni u vršenju radnje ili ga nekako na to prisilimo, u opasnosti smo da mu se ozbiljno zamerimo i da ga “izazovemo” na frenetično, “ludo” ili agresivno ponašanje. Iako je je pojedinac svestan  apsurdnosti svojih rituala, razvija takav odnos prema njima kao da ga oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po njega samog ili njegovu okolinu. Često kažu da ako se ne prepuste svojim kompulzijama, veruju da će se nešto strašno desiti njihovim bližnjima, ili da će to biti veoma opasno po njihovo zdravlje.

 

Lečenje

 

Veliki broj autora se slaže da najbolje rezultate pokazuje kognitivno-bihevioralna terapija u kombinaciji sa lekovima alprazolama i klonazepama (uz psihijatrijski recept), dok se u isto vreme protive psihodinamičkim modelima lečenja jer ih smatraju za bespotrebno duge i beskorisne makar što se tiče ovog poremećaja. Zbog svoje preterane racionalnosti, stegnutosti i izdvojenosti od emocija oboleli teško prihvataju slobodno asociranje. Kako osobe doživljavaju probleme u sferi psihičkog, tokom lečenja često dolazi do burnog ispoljavanja straha, pa može da dovede do komplikacija. Međutim, najefektivniji se prikazao integrativni pristup, u kojem postoji kombinacija različitih psihoterapijskih pravaca.

 

Autor: Nemanja Kurlagić – psihološki savetnik i psihoterapeut O.L.I. metoda

Reference: „Psihodinamička psihijatrija” urednik Ljubomir Erić