Kapacitet da se bude sam

U skoro svakom psihoterapijskom tretmanu dođu trenuci kada je sposobnost da se bude sam veoma bitna za klijenta. Klinički može da se prikaže kao faze ćutanja ili seanse tišine, i ova tišina je daleko od standardnog analitičkog otpora. Zapravo, ona je odličan pokazatelj čovekovog emocionalnog napretka.

Istina je da se u psihoanalitičkoj literaturi mnogo više piše o strahu i želji da se bude sam, nego o sposobnosti da se bude sam; takođe značajan deo psihoanalitičke literature govori o povlačenju u samoću kao odbrani koja implicira na dolazak persekutivne anksioznosti. Izgleda da je diskusija o pozitivnim stranama kapaciteta da se bude sam poprilično zanemarena. 

 

Ustvari „biti sam“

 

Ceniće se ako se shvati da u ovom članku ne govorimo o činjenici jednostavno biti sam. Osoba može biti u samici, osamljena i odvojena od spoljašnjeg sveta, ali i dalje nesposobna da bude sama. Možemo samo zamisliti agoniju koju osoba u takvim okolnostima proživljava.

Kapacitet da se bude sam je sofisticiran fenomen koji se dostiže nakon Edipalnog perioda (treće i pete godine) i potrebno je mnogo toga da se emocionalno proradi kako bi čovek uspeo da dostigne taj stadijum, odnosno da bude u onoj vrsti samoće u kojoj se ne oseća anksiozno, nervozno ili uplašeno, već opušteno, ispunjeno i stvaralački kreativno.

 

Paradoks razvoja

 

Baza kapaciteta da se bude sam, pored mnogih iskustava koje doprinose njegovom razvoju, izgrađuje se na paradoksu. Ova sposobnost u odojčetu ili detetu razvija se samo u prisustvu majke. Kako to biti sam u prisustvu majke?

Zapravo, ovo je jedna implicitna, specijalna vrsta odnosa u kome je dete u određenom trenutku zaneseno svojim mislima ili igrom, dok je majka ili druga osoba (to može biti i supstitut majke – vaspitačica, maćeha, učiteljica) prisutna u tom datom trenutku, ali bez direktnog učešća u detetove aktivnosti.

Zdrava sposobnost da se bude sam zasniva se na tome da, nakon kontinuirane međusobne povezanosti, dete prestaje da ima interakciju sa majkom, a zatim se unosi u svoju individualnu aktivnost sa unutrašnjim osećajem njene prisutnosti. Nakon perioda odvojenosti od majke, dete u nekom trenutku ponovo oseća potrebu za umirivanjem anksioznosti i nagonskih želja, ali ono iz prethodnih iskustava pamti da je mama uvek bila tu kada mu je bila potrebna, dostupna da ga smiri i nahrani, te dete stiče pouzdanost da će majka i u buduće to raditi - da će umirivati njegovu tenziju i ispunjavati njegove želje, pa sa tim pouzdanjem i umirenošću dete nastavlja da „radi svoj posao“, da se igra i uživa u samostalnim aktivnostima.

Svakako, da bi se ova sposobnost razvijala u pravom smeru, majka sama mora da poseduje dovoljnu količinu smirenosti i „naštimovanosti“ za detetove potrebe, kako ne bi dete konstantno prekidala u igri i ometala njegov razvoj.

 

Dobar unutrašnji objekt

 

Ova sposobnost takođe zavisi od dobrog unutrašnjeg objekta – služeći se rečnikom Melani Klajn. Dobra majka je pounutrena i očuvava se kao takva. Ona je dovoljno dobra, nije proganjajuća ili anksiozna, te dete introjektuje u sebe reprezentaciju svoje umirujuće majke, a zatim održava tu introjektovanu sliku koja mu služi kao dalji ugraviran „podsetnik“ kada je potrebno samo sebe da umiri, bez potrebe za dodatnim vraćanjem i oslanjanjem na nju. Zrelost i kapacitet da se bude sam podrazumeva da je dete uspelo kroz dovoljno dobro materinstvo da kreira veru u dobroćudno i benigno okruženje. Ovo uverenje se stvara kroz repeticiju zadovoljenja njegovih nagonskih želja.

 

Uloga oca

 

Može se reći da je sposobnost da se bude sam zavisi i od mogućnosti da se dete nosi sa osećanjima koja su pokrenuta „primalnom scenom“. Šta to znači? To znači da je dete uspelo da savlada ljubomoru i snažan osećaj isključenosti kada se u odnos između majke i njega uplete otac. I majka i otac sa dovoljno saosećajnosti i previše frustracije moraju postepeno da odvajaju dete od sebe. I dok se dete igra i samo je sa sobom, ono prepušta mogućnost da su roditelji negde tamo i „ko zna šta rade“, ali je uvereno da, ukoliko bude potrebno da smanji svoju tenziju, njihova podrška će biti dostupna i može da se pouzda u njih. Uprkos ljubomori, ono zna da je voljeno. Neće morati budno da motri i kontroliše, da biva posesivno i preterano fokusirano na roditeljski par. 

 

Sutra, kao odrasla osoba, neće graditi zavisničke veze, neće imati potrebu da kontroliše partnera i zna svaki njegov korak, da budno motri i zavidi na partnerovim aktivnostima kada nije uključena u njih. I to ne zato što će uvek birati pouzdane partnere, već jer će imati oslonac u sebi. Ako se ispostavi da je partner pouzdan i zadovoljavajuć, tim bolje. Ali, ako nije, osoba sposobna da bude sama lakše će da ostavi i preboli nezadovoljavajuća iskustva jer već u sebi ima dovoljno dobrih koja je teše i podržavaju – neku vrstu unutrašnje socijalne podrške.


Nemanja Kurlagić - psihološki savetnik i psihoterapeut O.L.I. psihodinamskog metoda
reference: http://www.icpla.edu/wp-content/uploads/2012/10/Winnicott-D.-The-Capacity-to-be-Alone.pdf