Panični napadi

Panični napad je osećaj jakog straha ili izrazite neprijatnosti da će se nešto strašno i nepodnošljivo dogoditi, da ćemo izgubiti kontrolu, srušiti se, poludeti ili umreti. Oni ne moraju da budu usmereni samo prema sebi, nego i prema drugima – da će neko blizak biti povređen, doživeti neku katastrofu ili umreti. Osnovna i vidna karakteristika paničnog napada jeste da se doživljavaju jako naglo, iznenada, prilično ugrožavajuće i utiču na ljude da se osećaju potpuno bespomoćno i onesposobljeno. Panični napad mogu da se dese samo jednom ili dva puta u životu, ali mogu da postanu učestaliji i da pređu u poremećaj panike.

 

Epidemiologija

 

Prema nekim statistikama, 2,7% svetske populacije doživljava neku vrstu paničnog napada tokom jedne godine. 4,7% svetske populacije se tokom svog života susrelo sa paničnim napadom, a od toga su 2/3 žene. Uglavnom se procenjuje da panični napadi počinju da se doživljavaju tokom perioda u ili nakon puberteta. Najrizičnije godine za doživljavanje napada panike su između 15-19.

 

Nastanak napada panike

 

Pored psiholoških, neurobioloških i fizioloških činilaca kao što su nasleđena karakteristika temperamenta, osetljivosti na stres i strah, ranjivost i prenadraženosti, prema psihoanalitičkoj i psihodinamskoj psihologiji napadi panike imaju svoje korene u detinjstvu. Iskustvo i istraživanja su pokazali da važnu ulogu igra ponašanje roditelja. Veliki broj obolelih stalno saopštava da su ih roditelji ili prezaštićivali ili zanemarivali, da u toku života uglavnom ispoljavali bes i ljutnju, plašili ih ili bili kontrolišući i kritički nastrojeni.

S druge strane, može da se desi da su i roditelji u visokom postotku sami bili anksiozni, da su uzimali lekove za umirenje. Jedan od roditelja je možda bio pasivan i povučen, a drugi alkoholičar ili predominantan. Oni su bili sasvim nepristupačni za decu i nisu mogli da ostvare nikakav emotivni kontakt sa njima.

Najčešća konfliktna zona paničnih napada, koja se gradi između dece i roditelja, jeste zavisnost-nezavisnot. Roditelji koji ne podstiču nezavisnost deteta (ili podstiču zavisnost) uglavnom stvaraju sliku sebe kao velike, grandiozne tvorevine bez kojih bi dete bilo niko i ništa, a samim tim ga vezuju za sebe i dete ima osećaj nesposobnosti, slabog samocenjenja i samopoštovanja.

 

Anatomija napada panike

 

Osoba koja doživljava napad panike, ubeđena je da je u smrtnoj opasnosti i da je smrt veoma blizu. Ona se nalazi u agoniji. Psihosomatski simptomi govore u prilog da je konačna katastrofa neizbežna. Zbog doživljavanja straha, telo reaguje ubrzanijim radom srca i disanjem, znojenje postaje intenzivnije i panika se širi. Na jednom nivou, ove osobe „znaju” da neće umreti, ali istovremeno gubi se svaka sposobnost da se strah iskontroliše i oni stvarno počinju da veruju da će umreti.

Italijanski psihijatar i psihoanalitičar Franko de Masi izdvaja nekoliko mehanizama koji leže u nastanku napada panike:

Ponavljanje. Jednom kada osoba doživi i „preživi” napad panike, uprkos tome ona nije umirena i u strahu je od sledećeg potencijalnog napada panike. Ovo proizvodi začaran krug koji izaziva automatski odgovor na bilo koji anksiozni signal, odnosno bilo kakvu uznemirenost koja može opet eskalirati u panični napad koja kasnije dovede do njega. Sve ovo stvara jedan začaran krug iz koga je teško izaći.

Priprema. Tokom blaže ili jače uznemirenosti, pacijent osluškuje svoje telo (rad srca, disanje, znojenje, bol u mišićima), sve dok u pomami straha, njegova mašta ne izmisli opasnost koja je pokrenula takvo osećanje. Upravo ova psihičko-emotivna komponenta, ako se ne zaustavi, dovodi do razvoja telesnog straha koji prelazi u napad panike.

Mašta. Veoma značajnu ulogu u pripremi i započinjanju napada panike igra mašta. Jedan od razloga za njegovo ponavljanje i pogoršanje jeste uslovljavanje koje psihički aparat uspostavlja između nadražaja-mašte-emocionalnog odgovora. Emocionalni odgovor je proizvod mašte. Očekivanje neke katastrofe je tako snažno da dovodi u stanje mikrosumanutosti, avion će se srušiti, lift će se zaglaviti itd. Oni koji doživljavaju napade panike počinju da veruju da će se dogoditi ono čega se plaše ili se ono već događa. Mašta postaje realnost.

Traumatski strah. Stvoren u mašti, ali isto tako konkretno doživljen, kada se jednom desi, napad panike postaje traumatski događaj. Tipičan primer u praksi jeste da pacijent koji je nešto čuo o ozbiljnoj bolesti „toga i toga” identifikuje se sa njim, a zatim doživljava napade panike koji ponavlja traumatski događaj. Asocijacije koje padaju na um osobe kreću se nekontrolisanim putevima nesvesnog dela psihe. Ovi simptomi doduše kasnije mogu da oslabe ili nestanu, ali mogu i da se toliko prošire da osobi izazivaju ogromne smetnje u funkcionisanju, pa čak i da postanu toliko nametljivi sa skoro psihotičnim konotacijama.

Gubitak psihičke kontrole. Specifična karakteristika napada panike jeste neuspeh psihičkog aparata da obuzda strah, zbog čega ga „izliva” u telo. Ali, kada psihički aparat ne može da obavi ovaj zadatak, strepnja koja prelazi u telo postaje smrtna panika. Čovek može pomisliti „ne, ja ne strepim, ja umirem!” Drugim rečima, ono što se ovde dešava, ista je konstelacija činilaca koji se doživljavaju prilikom realne smrti.

 

Klinička slika

 

Napadi panike se ne javljaju slučajno i bez razloga, kako misli osoba koja ih prvi put doživljava. Javljanju napada panike obično prethodi niz nepovoljnih događaja koji su doveli do toga da se osoba oseća uznemireno i napeto: kontinuirani stres, niz nepovoljnih događaja, intenzivan bes, gubitak dragih osoba, dugotrajan psihološki pritisak, nesanica, separacija (odvajanje od kuće, porodice, partnera), gubitak posla, traume, ali i korišćenje psihoaktivnih i psihotropnih supstanci, uzimanje marihuane, kokaina, alkohola, amfetamin, kafa i drugi stimulatori centralnog nervnog sistema.

Napad panike je posebno emocionalno iskustvo, koje se razlikuje od ostalih doživljaja straha. To je provala užasa i straha veoma velikog intenziteta koja je često praćena osećajem da je došao „kao grom iz vedra neba” „kao udar struje, niotkuda” uz pratnju misli: umreću, dobiću infakrt, pašću u nesvest, gušim se, ovo je znak da ću poludeti, moram da pobegnem, moram ovo da sprečim, ja ovo ne mogu da podnesem... Najčešći telesni simptomi koji prate napad panike su: ubrzan i nepravilan rad srca, osećanje kao da će se izgubiti svest, teškoće sa udisanjem i nedostatak vazduha, vrtoglavica, bol i pritisak u grudima, drhtanje tela, noge kao od gume, znojenje, topli i hladni talasi po telu, smanjene ili povećane osetljivosti na dodir, zvuk, temperaturu.

Pored zastrašujućih depersonalizacionih, derealizacionih, hipohondrijskih i opsesivnih fenomena koji se dešavaju u toku napada panike, strah od smrti je najčešći i najmučniji psihički sadržaj. Reč je o doživljaju egzistencijalne ugroženosti koja kao da upravo nastupa ili će svakog trenutka uslediti. Pored straha od smrti, strah od gubitka kontrole je centralni psihopatološki sadržaj. Osoba doživljava da će poludeti, juriti, vikati, govoriti gluposti, biti agresivan prema drugima.

Pored telesnih i psihičkih simptoma, napad panike prate specifični oblici ponašanja:

Psihomotorna uznemirenost – osoba oseća napetost, uznemirenost, ne drži ga mesto, stalno je u pokretu, spreman je da beži sa mesta na kom se oseća ugroženo.

Apel ponašanje – u stanju agitacije, oboleli traži hitnu pomoć i način da se odmah umiri ili da ga drugi umire. Najčešće poziva lekare za hitnu pomoć, ili lično odlazi u zdravstvene ustanove tražeći neodložnu medicinsku intervenciju.

Privlačenje i izolacija – ne susreće se često u kliničkoj praksi. Osoba se povlači i izoluje od svakodnevnih zbivanja, privija se uz važne ličnosti iz okoline koje joj daju sigurnost i zaštitu. Najčešće su to suprug, partner, roditelj ili deca.

Ponašanje u kome se ispoljava potreba da se dokaže prisustvo teške bolesti

Uticaj paničnog napada ne odnosi se isključivo na njegove simptome i reakcije koji se dešavaju u njegovom zenitu. On može da vodi i do negativnih emocija nakon napada - da se osoba oseća veoma postiđeno, osramoćeno ili neadekvatno kada se priseti svog ponašanja i reči koje je izgovorila u toku paničnog napada: „Šta li sada misle o meni, kada sam u stanju da ovako izgubim kontrolu?“ Mnogo jača i neugodnija emocija od stida može biti strah od sledećeg napada panike, što je donekle garancija da će se sledeći panični napad ponovo desiti. U tim slučajevima naredni napad može biti mnogo intenzivniji, što osobu dovodi do osećanja manje kompetentnosti, bezizlaznosti i disfunkcionalnosti. 

 
Lečenje paničnih napada

 

Dobra strana jeste da je prevalencija napada panike veoma uspešna. U većini slučajeva dovoljan je samo kratkoročni psihoterapijski tretman koji može potrajati samo nekoliko seansi. U težim slučajevima, gde panični napadi traju godinama ili su udruženi sa nekim drugim mentalnim i/ili telesnim poremećajima, potrebno je pored psihoterapijskog tretmana primeniti i uzimanje lekova koje može prepisati isključivo psihijatar.

Međutim, bitno je naglasiti da je psihološki tretman dizajniran za svakog ponaosob. Svi smo različite ličnosti i drugačije se nosimo sa svojim problemima. Svako ima svoj ritam nošenja sa teškoćama te ukoliko panični napadi potraju i nakon nekoliko seansi, to ne znači da je osoba teško poremećena.

Ponekad je moguće da se simptomi nakon uspešnog saniranja vrate, te je osobama potrebna dodatna konsultacija sa terapeutom.

 

Autor: Nemanja Kurlagić – psihološki savetnik i psihoterapeut O.L.I. metoda