Da li je psihoterapija isto što i razgovor sa dobrim prijateljem?

Mnogo ljudi sumnja u efikasnost terapije. Da li su upravu?

 

Svaki terapeut će se, tokom svoje psihoterapijske karijere, susresti sa skeptičnim pitanjem svoga klijenta: Da li psihoterapija funkcioniše? Moja prvi susret desio se nekoliko godina unazad kada sam sedeo u avionu pored srednjovečnog biznismena, u bleštavo-sivim pantalonama u koje je bila upasana bela košulja sa ivičastom kravatom. Nikada nisam bio pristalica kratkih razgovora tokom letenja, čovek do mene se osećao raspoložen za ćaskanje. „Čime se baviš?” pitao me je. Odgovorio sam „Psiholog sam po struci, a bavim se psihoterapijom” na šta je on uskliknuo „Oh, prijatelj za iznajmljivanje! ”.

Njegova premisa je bila jednostavna – psihoterapeuti su prijatelji za iznajmljivanje. Ako imaš prave prijatelje, terapeut ti nije potreban. U ovom intervencionom razgovoru, bez obzira koliko sam se trudio, nisam mogao ovog inače veoma inteligentnog čoveka da ubedim da je psihoterapija mnogo više od toga. Čvrsto se držao svoga uverenja da terapija ne funkcioniše ništa kvalitetnije od dobrog razgovora sa prijateljem.

I nije jedini. Od svog osnivanja, pre nešto više od jednog veka, „terapija razgovorom” je bila meta napada mnogih ljudi. Ponekad su najveći kritičari bivši klijenti koji su osvetljavali greške svojih terapeuta, neetičku praksu ili nedostatak veštine. Ovi kritičari ističu jednu važnu tačku: nema opravdanja za lošu terapiju. Ali, zar mi osuđujemo celu granu medicine kao neefikasnu samo na osnovu loših doktora?  Ili možda diskreditujemo inženjerstvo na osnovu loših inžinjera? Drugi kritičari su dali opširnije argumente: članak iz „Hafington Posta” tvrdi da psihoterapija deluje ne zato što je ona stvarno delotvorna, već  zato što ljudi očekuju da će ona raditi, nešto kao placebo efekat. Časopis „Tajm” čak tvrdi da „psihoterapija nema problem sa ‘svojom predstavom’ već sa ‘dokazima’ ”.

Ustvari, psihoterapija ima problem sa „svojom predstavom”, a dokazi o njenoj efikasnosti su upadljivi i veoma rasprostranjeni. Stotine istraživanja pokazuje da velika većina ljudi izlazi iz psihoterapijskih ordinacija sa ogromnom dobiti. Terapijska istraživanja se sprovode slično kao i za lekove: istraživači odaberu veću grupu ljudi koji pate od određenog mentalnog poremećaja – recimo teške depresije – i slučajnim odabirom određuju nekolicinu ljudi čiji će tretman biti psihoterapijski, čiji medikamentima, kontrolom ili nekom drugom vrstom terapije. Iako se brojevi razlikuju od poremećaja do poremećaja, istraživanja pokazuju da terapija pomaže od 60% do 80% ljudi, dokle god sa njima radi neko ko je stručan i kvalifikovan za njihovu vrstu poremećaja. Istraživanja nisu savršena, ali konvergencija dokaza svakako ne podržava ideju da psihoterapija nije efikasna.

 

Pa zašto onda ljudi i dalje veruju da psihoterapija ne pomaže?

 

Prvo, neki ljudi imaju teškoće da razumeju kako razgovor sa stručnim licem može napraviti razliku. Svakodnevno razgovaramo, ali to i dalje ne rešava naše psihološke probleme. Ali, psihoterapija se umnogome razlikuje od razgovora sa prijateljima, porodicom i kolegama. Zapravo, razgovor možda i nije najpreciznija metafora koja opisuje psihoterapiju. Na mnogo načina, terapija je više nastava i učenje. Međutim, umesto učenja o matematici i hemiji, klijenti uče o psihološkim alatima koji im pomažu da reše sopstvene psihološke probleme. Dugogodišnji prijatelj, iskusni klinički psiholog, jednom prilikom mi je rekao da klijente nauči psihološke trikove koje on zna, dajući im veštinu da klijenti postanu sam svoj terapeut. Svako ko je ikada išao u školu zna da, kada učenici i nastavnici učine neophodne napore, obrazovanje može promeniti život učenika. Pa zašto ne bi i psihoterapija?

Drugi razlog zbog kojeg ljudi sumnjaju u psihoterapiju jeste što, u nekim trenutcima, psihoterapija ne pomaže. 1952 godine Hans Ajzenk, skeptični istraživački psiholog, napisao je kritiku psihoterapije u časopisu „Psihologija konsultanata”. U njemu je pregledao istraživanje dostupno u tom vremenu, i dao zaključak da psihoterapija ne funkcioniše ništa bolje od prolaska vremena, tj. da vreme leči i obučava sve. On je bio upravu. S’ obzirom na stanje psihoterapeutske tehnike i obuke, verovatno nije postojalo koristi od viđanja sa terapeutom. Ali, setimo se da većina terapija nije postojala u odnosu na pre nekoliko decenija. Na kraju krajeva, Hans je pisao i o fizičkim bolestima poput tuberkuloze i polija, koje su još uvek pustošile američku populaciju.

Poslednji, i možda najznačajniji razlog zbog kog ljudi sumnjaju u psihoterapiju jeste da ljudi imaju ciničan pogled na želju i sposobnost nekoga da se promeni. Za to postoji i izreka „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada”. Čini mi se da sumnjamo u sposobnost promene i rezilijentnosti ljudskih bića. Ljudi često misle da su duševne bolesti, traume i bolesti zavisnosti deo ljudske sudbine – kada ih imaš osuđen si na život pun bolova i patnje. Ovo sam istakao u članku koji sam napisao pre nekoliko godina za „Psychologytoday” kao odgovor na pad nemačkog aviona leta 9525 u kome je poginulo oko 150 ljudi. U ovom naročito tužnom slučaju, pad aviona bio je uzrok kopilota Adreasa Lubica, prema čemu se odredilo da je determinisano hteo da izvrši samoubistvo. Kao odgovor na ovu temu, glasovi u medijma su podrazumevali da, pošto je Lubic bio tretiran od teške depresije nekoliko godina ranije, nije mu uopšte trebalo dozvoliti pilotiranjem aviona.

Bez sumnje, Lubic je trebao biti sprečen da uradi to što je uradio, ali činjenica je da jedan od pet ljudi će patiti od teške depresije tokom svog života. U stvari, prema poslednjim procenama, nešto manje od polovine Amerikanaca imaće neki oblik duševne bolesti u jednom periodu svoga života. Predupređivanje ovih ljudi za rad u industrijama poput vazduhoplovne, ima smisla samo ako predpostavljate da jednostavno ne mogu ili se nikada neće oporaviti od svoje psihičke bolesti. Ali s’ obzirom na to šta znamo o efikasnosti psihoterapije (a da ne pominjemo psihijatrijske lekove), jednostavno nije opravdana pretpostavka.

Najveća poteškoća u ovim anti-terapijskim uverenjima je to što mogu sprečiti ljude da dobiju negu kada im je najneophodnija. Ideja da je mentalna bolest na neki način neizlečiva razumljivo utiče na to da ljudi ne žele da priznaju svoj problem. Prema istraživanjima, ljudi koji pate od depresije imaju dodatan strah o tome šta će drugi da misle o njima ukoliko budu krenuli na psihoterapiju, i time treba da pređu dodatnu barijeru. Čak i kada su spremni da priznaju svoj problem, malo je verovatno da će da traže terapiju ako smatraju da je neefikasna. Ovo je upravo suprotno od onoga što bi smo želeli za naše društvo.

I tako, čovek koji je sedeo do mene u avionu možda nikada nije promenio svoje mišljenje, sumnjičavost nekoliko ljudi ne bi trebalo da stopira ostale od dobijanja pravovremene nege i pomoći. Ako bi moj prijatelj bolovao od neke vrste mentalne bolesti, ne bih se libio da mu savetujem da pronađe psihoterapeuta, ne zato što nema prijatelje, već zato što je psihoterapija mnogo više od toga.

 

tekst preuzet sa: Psychologytoday

tekst napisao: David Feldman

tekst preveo: Nemanja Kurlagic