Kako psihoterapija pomaže?

Pre nekoliko dana razgovarao sam sa ocem o psihoterapiji. Iako se ovim poslom bavim godinama, otac je kao da sam tek počeo da radim pitao: „A šta vi radite na toj... psihoterapiji? O čemu tamo pričaš sa svojim pacijentima?”.

Malo sam se brecnuo kada je rekao`pacijentima`, ipak više volim da kažem `klijentima`. Ali dobro, prešao sam preko toga i odgovorio – razgovaramo. Ne postoji šablon, ne dajem domaće zadatke, nema specifična tema koje se treba strogo držati. Emotivne i psihičke probleme rešavamo isključivo razgovorom.

Klimnuo je glavom: „A kako se to čovek promeni samo razgovorom?


Nije prvi put da mi neko postavi ovakvo pitanje. I drugi imaju slične dileme:

Kako se čovek psihički oporavi samo razgovorom?

Zašto psihoterapija, kada i dobar prijatelj može da te sasluša?

O čemu vi razgovarate?

Ovakva pitanja me uvek dočekaju na krivoj nozi...

Nismo sigurni kako se promena dešava, ali znamo da se dešava. Imamo primere istraživanja i statističke dokaze koji iznova potvrđuju delotvornost psihoterapije. Imamo različita svedočanstva počevši od holivudskih zvezda, pa sve do ljudi u našem okruženju.

Ovo će biti pokušaj da objasnim kako se ta promena dešava. Ujedno, navešću i najbitnije segmente psihoterapije koji su na mene lično i moje klijente imali lekovito dejstvo i transformacioni učinak. 

 

Novi `odnos`

 
„Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti.“ Sigmund Frojd

Odnosi sa roditeljima su stub zdravog psihološkog i emotivnog razvoja. Ako su tokom odrastanja naši rani odnosi bili nezdravi (toksični, manipulativni, zavisni), izvesno je da ni naš emotivni život sa drugima van porodice neće biti obećavajući, jer bolje nismo ni naučili i nesvesno ponavljamo iste obrasce ponašanja i delovanja. 

Kada krenemo na psihoterapiju, između nas i terapeuta se gradi odnos. Mi u mikrosvetu, terapeutskoj ordinaciji, postepeno gradimo `odnos` sa terapeutom koji je isti kao i odnosi koje gradimo u spoljašnjem - makrosvetu. Terapeut vremenom postaje majka, ili otac, ili brat/sestra i ostali bliski odnosi iz spoljašnjeg sveta. 

Razlika je u tome što su odnosi koje smo do sada gradili toksični, a ovo sada je prvi dobar i zdrav odnos. Znam da zvuči prepotentno, ali dajte šansu. Terapeut takođe mora da bude dobra osoba. Sa terapeutom možemo da iskažemo potrebe, emocije, fantazije, želje... Možemo biti skrhani, ranjivi, besni. Jednostavno rečeno osećamo se slobodnim da ispoljimo sve što do sada nismo smeli u porodici. 

Nova atmosfera i drugačiji model odnosa menja dinamiku našeg unutrašnjeg sveta. U našim očima terapeut postaje ’dobar roditelj’, neko s’ kim ponovo preživljavamo i rekreiramo odnos iz detinjstva. Samo ovoga puta sa boljim ishodom.

Ta ’dobra veza’ postaje model za sve ostale veze koje se stvaraju van psihoterapijske ordinacije. Psihoterapeutov glas se pounutruje i postaje novo, dobro iskustvo. Usvajamo ga i nosimo kroz život, kao što smo to radili u detinjstvu učeći od svojih roditelja. Postavljamo jasnije granice, nemamo ista očekivanja od drugih, imamo drugačije reakcije na okruženje, izgrađujemo samopouzdanje, lakše se poistovećujemo...

Ljudi se, oslobođeni od svojih pređašnjih destruktivnih i samoporažavajućih veza, kreću u svet stvarajući bliskije i autentičnije odnose.

 

Nesvesno

 

“Neizražene emocije nikada neće umreti. One su sahranjene žive i pojaviće se kasnije na mnogo ružnije načine”. 

Sigmund Frojd

Frojdov koncept nesvesnog ima veliki značaj. On govori da emocije koje tokom odrastanja nismo umeli da prepoznamo i proradimo će se pojaviti kao utvare, u obliku različitih simptoma panike, depresije, anksioznosti... Nesvesne su one pojave, nagonski impulsi i uspomene koji se ne mogu probiti u svest ili to mogu sa mukom, ali u izopačenom obliku.

Ne možemo da jasno vidimo šta radimo kada nam se neko približi, kako reagujemo u određenim situacijama i zašto tako reagujemo. Kada se razvije odnos između klijenta i terapeuta, pojavljuju se uverenja, mišljenja i osećanja baš u terapijskoj ordinaciji. To su emocije i potrebe koje nisu prepoznate, i koje u detinjstvu nismo uspeli da iskažemo.

Terapeut je obučeno lice koje prepoznaje te samosabotirajuće nesvesne emocije i mehanizme. Njegov zadatak je da ih zajedno sa klijentom osvesti, suoči sa njima i postavi ih na svoje mesto. Uz pomoć terapeuta osvešćujemo mehanizme kojim pravimo brane našem psihološkom i emotivnom razvoju.

 

Transfer

 

Na svakoj psihoterapiji se stvara snažan emotivni odnos pacijenta prema ličnosti terapeuta, koji se stručno naziva transfer. On može biti pozitivan ili negativan, u zavisnosti od toga koje nesvesne funkcije operišu u datom trenutku. Pozitivan može biti zaljubljenost, zadivljenost, opčinjenost, a negativan ogorčenost, mržnja, pobuna protiv analitičara...

Ali transfer se ne javlja samo u psihoterapiji. On se javlja u svim drugim odnosima koje gradimo sa ljudima! 

Stvar je u tome da pacijent počinje da se ponaša prema terapeutu kao što se napolju ponaša prema drugima. Jedina razlika je što terapeutska ordinacija omogućava da se transfer izoluje (prepoznaje kao zasebna pojava koja se ponavlja u svim vezama) i definiše (objašnjava se kako je nastao, kako funkcioniše, kao i emocije, mišljenja i uverenja koje ga prate). Transferu se traži uzrok, struktura i posledice. 

Na primer: Klijent koji dolazi iz porodice čiji su roditelji kritikujući ili prezahtevni može steći utisak da je terapeut prezahtevan, kritičan, a da za svaku moguću grešku treba očekivati prekor ili kaznu i time treba ostati zatvoren.

Ili na primer klijent koji je morao da oraspoloži svog depresivnog roditelja, isto tako će se truditi da zabavi terapeuta, a terapeut mu može delovati odsutno, umrtvljeno i nezainteresovano njegovom pričom.

Transfer će se manifestovati u svim našim odnosima sve dok se ne prepozna i ne razreši. On nas proganja jer je nesvestan naučeni obrazac iz detinjstva. Terapeutov i klijentov zadatak je, još jednom, prepoznavanje transfera i njegovo prorađivanje sve dok ga klijent ne postane svestan i oslobodi ga se.


Iako nisu jedini, ova tri faktora sam naveo kao jedne od najznačajnijih koja utiču na psihoterapijsku promenu. Promena zavisi od mnogo faseta, uključujući i pojedinca koji je odlučio da ide na terapiju... Može igrati mečka, ali ako klijent nije zainteresovan za promenu, promena je nemoguća.
 

autor: Kurlagić Nemanja -  psihoterapeut po O.L.I. psihodinamskom metodu